Top 10 strategije

Tokom godina, programeri video igrica su otkrili dva sigurna načina kako da naprave nasilan sadržaj ukusnim: koristeći šarmantnu crtanu grafiku i upotrebljavajući životinje kao nasilnike.

1. StarCraft II: Wings of Liberty

Napisati objektivan opis igre kao što je Starcraft II nije jednostavno iz više razloga. Kao prvo, to podrazumeva da čovek prestane da je igra dovoljno dugo kako bi se posvetio objektivnom kritičkom osvrtu. Zatim, tu je i pitanje koliko je neko zaista objektivan u ocenjivanju igre ako mu je za lice prikovan džokerovski cer dok pevuši hit Whiteboy Jamesa & the Blues Expressa „Shotgun, Zerg and You”.
Online igranje je pogonski reaktor neverovatne snage koji će ovoj igri obezbediti životni vek reda veličine prvog Starcrafta.
Kao i njegov prethodnik, i Starcraft II je fenomenalna igra. Možda Starcraft II nije dobar na onom nivou na kom je to bila originalna igra i možda nije zabavan iz potpuno istih razloga kao prvi Starcraft, ali onaj ko se upušta u takvo cepidlačenje sam sebi uskraćuje neverovatnu količinu sreće koja proističe iz ove igre. Iako su se original i njegova ekspanzija pojavili pre skoro dvanaest godina, Starcraft je sve vreme aktivno prisutan u igračkom svetu uprkos mnogobrojnim kvalitetni(ji)m real-time strategijama koje su se u međuvremenu pojavile. Kada neki naslov ima milione fanova, predvođenih visoko organizovanim odredima elitnih fanatičnih poklonika (u javnosti poznatih kao „Južna Koreja”), autori imaju određenu obavezu prema tolikim ljudima.
Ako neki usputni hobi igrač slučajno zaluta u multiplejer sekciju Starcrafta II biće brutalno sasečen, upucan, izgažen i spaljen.
Trej Parker i Met Stoun pokušavali su u više navrata, istina ne baš najsuptilnije, da objasne ljudima poput Džordža Lukasa i Stivena Spilberga da kada dovoljan broj ljudi postanu obožavaoci nečega, izvorni vlasnik intelektualne svojine sa eventualnim nastavcima mora da ispoštuje sve njih. Milioni ljudi kojima je Starcraft bio deo života duže od decenije sigurno nisu pomogli Blizzardu da stvori originalni Starcraft. Ipak, članovi ovog studija, koji je u međuvremenu od malog bastiona kvalitetnog igračkog dizajna prerastao u sinonim za veliku korporativnu igračku mašineriju, našli su u sebi kako onu staru iskru kreativnosti koja je bila odgovorna za originalni Starcraft tako i dovoljno poštovanja prema legijama fanova koji su vapili za naslednikom svoje omiljene strategije. Na naše ushićenje, taj naslednik je konačn

o stigao.
Mnogo puta ćete sebi reći: „Hajde da probam još samo ovaj achievement” i nakon nekog vremena uvideti da zapravo igrate već danima.
Neko bi na prvi pogled mogao da kaže da je Starcraft II u osnovi prvi Starcraft presvučen u bolju grafiku i da istovremeno bude i sasvim u pravu, ali i da bude daleko od suštine koliko je to uopšte moguće. Da, Starcraft II je pravljen polako, uz neprestano sondiranje mišljenja igračke zajednice kako bi, konačno, po zvaničnom izlasku igre što veći broj potencijalnih igrača bio srećan i zadovoljan konačnim rezultatom. Kako tako nešto može da bude loše? Možda mnogi ljudi ne znaju ili su zaboravili, ali i originalna igra prošla je kroz sličan proces. Kada je Starcraft prvi put predstavljen na sajmu E3 davne 1996. godine, reakcije su bile toliko negativne da je Blizzard potpuno napustio tu igru i napravio ono što će postati legenda, takođe uz konstantno ispitivanje igračke zajednice i opsežno beta testiranje.
Finalni rezultat je, kao što smo i navikli od strane dizajnera iz Irvajna, nešto čarobno.

Starcraft II najavljen je pre više od tri godine i tokom tog vremena mogli smo da pratimo kako nastaje igra. Od kraja prošle godine pa do izlaska igre u toku je bila sve otvorenija beta, koja je pomogla kako Blizzardu da dotera ovu igru i novi Battle.net tako i igračima da se familijarizuju sa naslovom uz koji će provoditi mnogo, mnogo vremena. Finalni rezultat je, kao što smo i navikli od strane dizajnera iz Irvajna, nešto čarobno – igra za toliko širok spektar igračkih ukusa da je to zapanjujuće. Da se odmah razumemo – ako neki usputni hobi igrač slučajno zaluta u multiplejer sekciju Starcrafta II biće brutalno sasečen, upucan, izgažen i spaljen, jer je u pitanju još robusnija e-sports platforma od prethodnog dela. Ipak, ovo ne znači da ne možete da uživate (istina, nakon ekstenzivne obuke) i u ovom delu igre, zato što nam je Blizzard bukvalno dao alat za učenje igre.
U retoričke svrhe, recimo da ste poslednjih dvanaest godina bili iz nekog razloga sprečeni da se upoznate sa Starcraftom (prihvatljivi izgovori za ovo su život među urođenicima na Papui Novoj Gvineji, neželjeni boravak u izolovanom skloništu od nuklearnog bombardovanja i krio-san tokom međuzvezdanog putovanja). Čak i u tom slučaju, još za vreme instalacije počeće vaše upoznavanje sa događajima koji su oblikovali galaksiju u koju ćete uskoro uploviti. Iako možete da se prepustite multiplejeru čim startujete igru, osnovna ideja, naročito za nove igrače, jeste da prvo završite kampanju. U dalekom 26. veku i još daljem sektoru galaksije Koprulu, ljudske kolonije organizovane u Terransku konfederaciju nailaze na dve vanzemaljske rase. Zergove, roj bioloških bića čija je jedina očigledna svrha da se šire i uništavaju sve pred sobom. Na drugoj strani su Protosi, visokorazvijena rasa telepata koji pokušavaju da zaustave Zergove. Tokom događaja prikazanih u prvoj igri i njenoj ekspanziji mala grupa pobunjenika podigla se protiv Konfederacije. Jedan od njih, Arkturus Mengsk, postao je novi imperator ljudskih kolonija. Sara Kerigan, mlada žena koju je izdao, postala je mutirana kraljica Zergova, a Džim Rejnor, bivši šerif koji mu to nikada nije oprostio, postao je progonjeni plaćenik, kao i protagonista prvog dela trilogije StarCraft II.

Jedno od mnogih priznanja koje se mora odati Blizzardu odnosi se na prezentaciju priče. Događaji iz originalne igre u poslednjih dvanaest godina višestruko su prošireni kroz osam romana smeštenih u ovaj univerzum. Za one koji su čitali knjige mnogi od novih likova u igri su stari znanci, ali, naravno, za praćenje radnje Starcrafta II nije neophodno čitanje lektire i svaki lik je solidno predstavljen. Naracija u Starcraftu II podignuta je na novi nivo i tokom misija, a mnogo više između njih. Wings of Liberty počinje četiri godine nakon događaja iz Brood Wara. Tokom ovog perioda nije bilo aktivnosti ni Zergova ni Protosa. Rejnor se bavi dizanjem pobune protiv Mengska i temeljnim pražnjenjem flaša viskija. Kako ni viski, a ni revolucija nisu jeftini, Rejnor stalno traži plaćeničke ugovore. Novi posao je na vidiku kada se pojavi Rejnorov nekadašnji ortak Tajkus Findlej, koji je navodno pobegao iz zatvora i sada radi za naučnike koji traže artefakte iščezle civilizacije Xel’Naga, rase koja je stvorila Protose i Zergove. Nedugo zatim pojavljuju se i Zergovi i protosi, te žurka može ponovo da počne.
Centar vaših operacije seli se nakon nekoliko misija iz kolonije Mar Sara na krstaricu Hyperion, komandni brod odreda Raynor’s Raiders. Na brodu između misija komunicirate sa brojnim likovima i možete da posetite četiri lokacije. Oružarnica je mesto gde za stečene kredite možete da unapredite svoje jedinice i građevine. U laboratoriji „kupujete” specijalne sposobnosti, strukture ili jedinice, ali ne za kredite već za resurse koji potiču od analize protoskih i zergovskih tehnologija. Uzorke za ove analize nalazite tokom misija. Sa komandnog mosta birate nove i pregledate stare misije. Za razliku od originalne igre koja vam je linearno davala jednu misiju za drugom, sada sami birate svoj sledeći zadatak od dva ili tri ponuđena. Svaka misija daje određenu svotu kredita, otključava neku novu jedinicu ili građevinu za korišćenje u daljim misijama i pruža mogućnost nalaženja tačno određenog broja uzoraka za analizu u laboratoriji. Zato redosled izvršavanja može prilično da utiče na težinu određene misije. Tu je i brodska kantina, gde se skupljaju živopisniji likovi. Sem regrutovanja plaćeničkih odreda (jedinice jače od običnih koje tokom misija regrutujete sa vremenskom zadrškom, a na bojno polje stižu bilo gde iz orbite), u kantini možete da pratite i vesti iz galaksije ili da se opustite uz shoot-em-up arkadu Lost Viking.
Kantina je takođe mesto gde šarm single player dela ove igre verovatno najviše dolazi do izražaja. Mešavina Divljeg zapada i američkog Juga u svemiru je apsolutno fantastična, zajedno sa džuboksom na kome se vrte obrade pesama Lynyrda Skynyrda i Elvisa Prislija, klasici kao što su „American Trilogy” ili instrumental „Rumble” sve do originalnih Blizzardovih pesama kao što je slavni „Jem’s Song”, instrumental koji slušaju kolonisti na početku prvog Starcrafta. Tradicionalno za Blizzardove igre, i Starcraft II može da se pokrene na onome što se već neko vreme ljubazno oslovljava „starijim sistemima”. Ipak, kada se igra stavi na maksimalni stepen detalja, tada imate pravi festival za oči, što tokom misija, što tokom međusekvenci. Zaista je divota gledati kako Blizzardu polazi za rukom da kombinuje kič, klišee i razne „pozajmljene” sadržaje i ideje u celinu, koja svetlosnim godinama prevazilazi ono što je bilo inspiracija.
Ono što mnogi vide kao zamerku je kombinacija dva faktora. S jedne strane je cena, koja je 20 odsto viša od prosečne cene novih igara. S druge strane stoji činjenica da Wings of Liberty, iako ima skoro 30 misija (od kojih neke nisu terranske), predstavlja samo jednu trećinu Starcrafta II. Druge dve kampanje, koje će zaokružiti priču koja nam je predstavljena kroz single player kampanju, izaći će tokom sledećih godinu-dve u vidu ekspanzija Heart of the Swarm (Zergovi) i Legacy of the Void (Protosi). No, evo zašto je ova zamerka neosnovana. Danas se izbor novog naslova koji želite da igrate može porediti sa navigacijom kroz asteroidski oblak sačinjen od šljaštećeg otpada koji igrom sudbine biva svrstan u okvir „elektronska zabava”. Starcraft II vas za malo veću sumu može poštedeti bilo kakve sumnje – ovo je dobra, pažljvo napravljena igra, ispolirana do visokog sjaja. Blizzard pruža igračima tako kvalitetno igračko iskustvo da može da traži više za svoj proizvod i da bude uveren da će to i dobiti. Iako na pakovanju piše Wings of Liberty, Starcraft II je mnogo više od kampanje.

Nakon što završite deo igre sa pričom, želećete još, i to odmah! Tada je dobar trenutak da se upustite u single player izazove koji vas postepeno uče kako zapravo Starcraft II treba da se igra. Naime, tutorijal koji ide uz kampanju dovoljan je da vas upozna sa osnovama mehanike i omogući vam da pređete kampanju, ali sa Starcraftom II to je tek vrh ledenog brega. Odnos jedinica, vrste napada, vrste oklopa, specijalne veštine, hotkeyevi – za sve postoje izazovi sa više stepena težine. Sve ovo prati interfejs za dostignuća (engl. achievement), koji pokazuje šta ste sve uradili sa igrom. Iako su nagrade za ispunjavanje ovih dostignuća ili lične ili kozmetičke prirode (tj. personalna satisfakcija ili novi portreti za vaš igrački alter ego), ostaje činjenica da su veoma zarazne i da ćete mnogo puta sebi reći: „Hajde da probam ovaj achievement” i nakon nekog vremena uvideti da zapravo igrate već danima.

Multiplayer, prema mišljenju mnogih najvažniji deo igre, ostavili smo za kraj. Igra preko Battle.neta verovatno nije srce ove igre. To su šarm i superiorno pripovedanje koje donosi kampanja. Online igra je pogonski reaktor neverovatne snage koji će ovoj igri obezbediti životni vek reda veličine prvog Starcrafta. Multiplay je brutalan, u svakom mogućem smislu te reči. Energija iza svakog meča, ma kako nisko bili rangirani protivnici, jeste neverovatna. Novim igračima preti opasnost da ih inicijalni porazi (koji su neminovni) obeshrabre. Međutim, ako se to desi, onda kompetitivni deo Starcrafta II nije namenjen takvom igraču. Sve tri suprotstavljene frakcije su pažljivo izbalansirane (mada će, kao i prethodnik, i SC2 imati brojna doterivanja balansa kroz patcheve). Iako se mečevi mahom završavaju za desetak minuta borbe, mogu da se protegnu i nekoliko puta duže. Tada kombinovanje jedinica, prilagođavanje i izviđanje još više dolaze do izražaja. Tempo je furiozan. Ko nema unapred isplaniranu strategiju i taktiku biva kažnjen u treptaju oka, ko ne koristi hotkeyeve izgubio je pre nego što se mapa uopšte učita.
Kao što je sigurno da negde u kosmosu postoji inteligentni vanzemaljski život, tako je sigurno da negde postoje i ljudi kojima se ova igra neće svideti. Naravno, svako može kada je željan rasprave (ili baraža flejmova) da nađe neku zamerku na ovaj ili onaj aspekt igre, ali da iskreno kaže da ovo nije najbolja RTS zabava koju je iskusio godinama – nema šanse! Starcraft II predstavlja još jedan dragulj u kruni najboljeg tima za dizajn igara današnjice i svako kome strategije u realnom ne predstavljaju apsolutno odbojan žanr biće

2. Age of Empires III

Svako koga zanima RTS (Real Time Strategy) žanr ili igre uopće čuo je za Age of Empires serijal koji je postavio temelje strateškim igrama za PC, i od mnogih igrača dobila je status najbolje RTS igre svih vremena i najboljeg RTS serijala. Prvi dio koji je, ako se ne varam, bio vezan za Rimsko Carstvo je igra koja je imala do tada nepojmljivu grafiku i odličnu kampanju u kojoj smo se sukobljavali sa svim velikim silama tog doba, držao nas je prikovanim za naš PC mjesecima. Drugi dio je nastavio utabanim stopama svoga prethodnika u kojem su ovaj put glavnu riječ imali dvorac, kralj i njegovi odani vitezovi, i još jedanput nam donijeli pregršt zabave, bitki i mnogih novina. Nakon ekspanzija koje su pobrale slavu originala, kreatori igre nam donose famozni Age of Mithology serijal za koji mnogi tvrde da je neka vrsta eksperimenta za budući Age of Empires III. Kreatori igre su htjeli isprobati mnoge novine i vidjeti kako bi stvari izgledale u 3D svjetlu. Igra je bila solidna i dostojna svog zadatka. Age of Empires III je konačno tu i sa zadovoljstvom mogu reći da je i više nego dostojna da nosi ime serijala. Već pri startu osjetite isti osjećaj kao i kod igranja njegovih prethodnika i već tada znate da vas čekaju duge neispavane noći provedene uz ovu igru...Po meni najvažniji faktor u svakoj igri je bez sumnje "gameplay" ili na naši rečeno igrivost. Nema velike promjene naspram njegovih prethodnika, ali nemojte me pogrešno shvatiti jer ova igra ima dosta novina, ali ipak se osjeti da je dio serijala. Kao i u skoro svakoj RTS igri počinjete sa malim gradom i polako se razvijate skupljajući resurse, gradeći nove zgrade, pravite nove jedinice i postepeno ih unapređujete i izvršavate objektive koji u ovoj igri dosta variraju. Ovaj put igra se odvija u vrijeme početka koloniziranja Amerike. Sad se sigurno pitate koja je razlika ove od ostalih Age of igara! Prva stvar koju sam zapazio su resursi. Ovog puta resursi se ne nose do određene zgrade nego ih jednostavno nastavljate skupljati i sa tim odmah dobivate bolju i stabilniju ekonomiju. Velika stvar ako mene pitate. Sada također nema više dosadnog i zamornog obnavljanja farmi, koje prečesto i prebrzo ostanu bez hrane. Kamen također ne postoji u igri, što me je malo začudilo i pozitivno iznenadilo, ovog puta smo dobili i alternativno sakupljanje resursa, pomoću zauzimanja trgovačkih ruta, i pošiljki iz domovine koja varira od pravljenja utvrda pa do malog ali stabilnog i učestalog dobivanja zlata. Često puta ove stvari mogu okrenuti bitku u vašu korist. Slijedeća korisna stvar su guverneri koje birate sa svakim novim dobom i koji vam mogu dati bonuse za različite faktore u igri poput dobivanja dodatnih jedinica ili novca kojeg uvijek trebate. Još jedna od glavnih stvari koje su se promijenile su doba koja nisu važna kao u prijašnjim naslovima. Dakle vaš neprijatelj neće imati ogromnu prednost ako je za jedno razdoblje bolji od vas. Naravno da je još uvijek važno napredovati, ali ne kao u prijašnjim nastavcima u kojem ste mogli, od šale zgazit neprijatelja samo zato što nije napredovao na vrijeme!
Priča/Kampanja: 9/10Jedna od boljih kampanja koje sam igrao u igrama i moram reći da je ovdje napravljena drastična promjena naspram kampanja koje su bile u prijašnjim Age of Empires igrama. Ovaj put imamo dijaloge, razrađenu priču prepunu akcije i interakciju sa likovima i okolinom. Prve dvije igre su imale zatupljenu kampanju na koju se nije stavljalo previše naglaska, i drago mi je da je to promijenjeno. Ovaj put igra se uz odličan skirmish mod fokusira i na kampanju u kojoj možemo vidjeti detalje iz Age of Mithology serijala.
Grafika: 10/10
Definitivno zaslužuje ovu ocjenu jer ima zaista predivnu i očaravajuće napravljenu grafiku, i prekrasnu animaciju koja je za nijansu bolja od konkurenata zbog koje joj i dajem ovu ocjenu. Trebate samo vidjeti kako se jedinice ponašaju kad u njih udari topovska kugla, kako brodovi gore ili kako ljudi lete od silnih eksplozija popraćenih dimom, bukom, otkinutim udovima i krvlju!
Nema se što previše reći o zvuku osim da je na nivou. Glavna zvučna podloga igre je po mnogim stvarima slična podlozi prethodnika osim što je ovdje dodano više instrumenata i malo kvalitetnije urađena. Stvar koja živcira i koju ćete brzo primijetit jest da jedinice proizvode 2-3 različita zvuka kada kliknete na njih, ali na sreću možete im reći da zašute! Naravno da igra ima i sve ostale popratne zvukove koje inače čujete pri pucnju ili pri udaru topovske kugle u zemlju i ostalih ratnih, civilnih i kojih već usklika, povika i... ma znate na što mislim. Još jedna zgodna stvar je kada vam zatreba nešto u žaru borbe i brzo se prebacite na neki od gradova možete čuti kako se u daljini odvija bitka.
Multiplayer: 9/10Prilično dobra kampanja, još bolji skirmish, i odličan multiplayer su glavni razlozi koji će nas držati budnim u sitnim noćnim satima, i biti razlog zijevanja na jutarnjim satovima ili predavanjima...
Kao i kod svake igre postoje i oni malo lošiji i brzinski napravljeni dijelovi. Ja ću nabrojati samo neke dijelove koje ovoj igri ne dopuštaju da dobije čistu desetku! Nažalost problemi koje ste imali u prvom i drugom dijelu su ostali i zadaju nam iste probleme. Loš pathfinding, koji često puta uzrokuje da se brodovi natrpaju na jednom mjestu, vaše jedinice uđu u bitku iako im to niste zapovjedili, ili ako im zapovjedite to ne izvrše, ili vaše jedinice jednostavno zapadnu za neku zgradu, drvo ili prepreku na svome put...ili bolje rečeno klasični AoE problem.
Zaključak
Odlična igra iz odličnog serijala. Iako sam mislio da će podbaciti i da neće biti dostojna serijala drago mi je da sam se uvelike prevario.



Igrivost: 9/10

Zvuk: 8/10



Odličan multiplayer koji se može odvijati na mapama koje mogu varirati u veličini, tlu ili tipu borbe kvari jedino dosta loš "lag". Po mnogim ljudima multiplayer zauzima važniju poziciju jer je ipak tu najveća zabava, ali ipak mislim da većina naših igrača preskaču multiplayer jer mnogi još uvijek imaju dial-up vezu...ali i sa takvom toplo preporučam odličan i zabavan multiplayer!
Replayability: 8/10

Loša strana igre

3.Dawn of war II

Warhammer 40000: Dawn of War II definitivno je jedna od najiščekivanijih igara ove godine. Pravi fanovi serijala verovatno već uveliko uživaju u multiplayer-u, verovatno mnogo više nego u doskorašnjoj beti. Na igri, naravno, i ovog puta radi Relic Entertainment – razvojni tim na koji je nepotrebno trošiti reči, jer naslovi iza kojih stoji, kao što su Homeworld, Company of Heroes i, naravno, serijal Warhammer 40k govore dovoljno.

  





Dawn of War 2 prati priču imperije čovečanstva – Imperium of Man, koja se davno širila i osvajala zabiti galaksije, bez ikakve pretnje. Vremena su se promenila, kao što to obično biva. Sada, umesto da osvaja i istražuje univerzum, imperija se očajnički bori za goli opstanak, brojčano inferiornija u odnosu na misterioznu, nemilosrdnu vanzemaljsku vrstu. Jedina nada za opstanak čovečanstva su Space Marines – genetski modifikovana elita obučena za najkrvavije bitke.

Startovanje kampanje znači vođenje upravo ovih marinaca u bitku. Drugim rečima, ne postoji posebna kampanja u kojoj možete voditi Orke, Eldare ili Tiranoide. U solo modu, igra vam nudi razne misije na jednoj od tri planete koje otvarate progresom kroz igru. Kada vam jednom postanu dostupne, možete putovati sa jedne na drugu kada god poželite. Tu je i Co-op mod, koji će vam pružiti par sati odlične zabave  tokom prelaženja kampanje sa prijateljem.

Čim startujete online ili solo mod, shvatićete da je igra pretrpela brojne drastične izmene u skoro svim aspektima u odnosu na prethodne naslove iz serijala. Očigledno je da je Relic u Warhammer univerzum implementirao popularnu mehaniku iz igre Company of Heroes, na koju Dawn of War 2 neodoljivo podseća. Ovo se pre svega ogleda u identičnom sistemu zauzimanja zaklona. Jedna od velikih promena je i potpuno odsustvo izgradnje baze. Sve što igrač treba da radi je da se fokusira na upravljanje malog broja jedinica, koje stiču iskustvo i leveluju se u pravom RPG stilu. Odsustvo izgradnje baze – ključni aspekt skoro svake real-time strategije – ovu igru čini još privlačnijom. Više nećete trošiti vreme na prikupljanje i menadžment resursa. Svu pažnju posvećujete taktici i iskorišćavanju sposobnosti jedinica. Jedino morate voditi računa da vaš odabrani tim osvoji bar jedan Reinforcement Beacon. Zauzimanjem ove ključne tačke na mapi automatski nadoknađujete izgubljene jedinice pod vašom komandom. Sistem je originalan i savršeno se uklapa u igru. Na stranu odsustvo izgradnje baze, mehanika igre je odličan Company of Heroes – Warcraft III miks.


Postoji samo par misija sa jedinstvenim zadacima, kao što je odbrana baze svemirskih marinaca ili spasavanje kapetana. Na kraju se sve svodi na eleminisanje svih neprijatelja sa mape i borbu sa bosom, koji će vas, kada ga ubijete, nagraditi bogatim "loot-om". RPG strana ogleda se u prikupljanju oklopa, oružja, kao i raznih moći i specijalnih napada kojima vas igra nagrađuje levelovanjem neke od četiri sposobnosti – Stamina (Health), Ranged (Ranged Damage), Strength (Meel Damage) i Will (Energy). Kada jedinica dostigne viši nivo, dobiće dva poena koja možete dodeliti nekoj od pomenutih osobina.

Menadžmentom vaših jedinica bavićete se između misija. U svaku misiju možete povesti četiri tima, uključujući heroja (Force Commander), dok će jedan uvek čekati sledeću šansu. Tu su Devastator Marine Squad – tri do zuba naoružana marinca kojima je potrebno par sekundi da zauzmu položaj, ali kada jednom to urade, očekujte paniku u neprijateljskim redovima koji bespomoćno izbegavaju kišu olova. Tu je i klasičan Tactical Marine Squad – efikasan kako u vatrenim okršajima, tako i u bliskoj borbi, zatim Scout Squad – dosta ranjiva tročlana stealth ekipa sa velikom ubojitom moći iz daljine; na kraju, tu su i skakači – Assault Marine Squad – marinci sa jump-pack-ovima, brzi i smrtonosni u borbi prsa u prsa.

Najveći problem u solo modu je repetitivnost misija koje više podsećaju na niz skirmish nivoa sa lošim načinom za predstavljanje dobre priče i sa vrlo malo kratkih, ali odličnih cut-scena. Vidi se da je Relic uložio ogroman trud u kvalitetne dijaloge između glavih likova, propraćene odličnom glasovnom glumom. Igra pati od blagog path-finding sindroma, što je česta boljka RTS igara, naročito kada šaljete jedinice na udaljeni deo mape. Jedini iritirajući bag vredan spomena je problem koji igra ima sa pokretanjem skriptovanog događaja u jednoj misiji, koji je na sreću ispravljen prvim pečom.


Zarazna multiplayer komponenta, koja i u ovom slučaju podseća na COH, jedna je od glavnih vrlina igre. Izgradnja baze zamenjena je jednim komandnim centrom, koji se vremenom "apgrejduje", a time i otključavaju nove jedinice. Najbolji deo je što sada imate pristup svima rasama: Orks, Eldar i potpuno novi Tyranids. Ovo pruža veliki broj varijacija i različitih taktika i omogućava da okusite bitke iz različitih prespektiva. Tyranids unose veliku dozu svežih elemenata u online mod. Veoma je zabavno kontrolisati ih i osećaj je dosta drugačiji u odnosu na ostale rase.

Sa tehničke strane, igra je u samom vrhu svog žanra. Provereni Essence endžin sada nosi oznaku 2.0, što znači da igra može da izgleda samo bolje od starog, ali i dalje prelepog COH-a. Animacije, eksplozije, krv i laseri će na fenomenalan način dočarati brutalne okršaje, naročito pri velikom nivou zuma. Muzika, krici i grubi, ali pomalo komični komentari Orkova samo upotpunjuju doživljaj.



Dawn of War 2 je ekstremno zarazna strateška igra, koja je mogla da bude mnogo više, samo da je još malo truda uloženo u kampanju za jednog igrača. Zato glavnu komponentu predstavlja odličan multiplayer, dok je solo mod tu samo za navikavanje i pripremu za online okršaje. Ovo ne znači da je kampanja loša, jer tu su kvalitetna priča, solidan AI i odlični dijalozi, ali manjak varijacija u misijama igru vremenom čini jednoličnom. Ovaj nastavak Warhammer 40k serijala je korak između evolucije i revolucije i definitivno će se svideti mnogim ljubiteljima strateških igara, a naročito fanovima serijala.

4.World in Conflict

Konačno je pred nama projekat koji zaista pomera standarde u mnogo aspekata. Tema igre već je prepričana u „Prvim utiscima” (SK 8/2007). Ukratko, alternativno-istorijski RTS, koji počinje 1989. kada umesto pada Berlinskog zida dolazi do pada NATO odbrane pred napadom SSSR-a i izbijanja Trećeg svetskog rata, najpre u Evropi, a ubrzo zatim i u Americi. A Rusi su zaista jaki, i to mnogo jači nego što bi se očekivalo u jednoj proameričkoj igri. Za fenomenalno dobar scenario je bio zadužen Leri Bond (koautor „Red Storm Risinga” i drugih novela), a u igru vas uvodi sirovo-baršunasti glas Aleka Boldvina. Retko se dešava da je toliko zabavno slušati priču iako na ekranu već piše Press Any Key To Start. Priča nije prosto vezana za sam rat, već prati sudbine nekoliko protagonista. Vi ste potporučnik Parker (nikada mu se ne pojavljuje lice), ali za razliku od drugih igara niste glavni junak, već je ovde to mladi pp Benon, nepromišljen i željan dokazivanja. Vremenom prerasta u pouzdanog komandira, a završava kao apsolutni heroj. Režija igre je izuzetna, sa genijalno uklopljenim filmskim „sečkama” tokom prekretnih momenata u borbi. Čak i hint-ekran, tzv. Combat School, nikada nije dosadan jer se javlja u predahu, a daje veoma korisne savete. Između misija, upoznajete se sa emotivnim stanjem likova, pa i njihovim porodicama.


Akcija je intenzivna, a borbe uvek grandiozne, uz prisustvo velikog broja raznih jedinica.
World in Conflict je veoma osobita igra, i njen opis ne može ići po ustaljenom principu upoređivanja segmenata sa drugim naslovima. Jedino bi se prethodna franšiza Massive Entertainmenta, Ground Control, mogla posmatrati kao prototip WiC-a. Sistem kontrole teritorije putem strateških tačaka zadržan je i ovde. Akcija je veoma intenzivna, a borbe uvek grandiozne sa prisustvom velikog broja raznih jedinica, artiljerijskog gruvanja sa obe strane i konstantnih avio-napada. Igra je izuzetno brza, bez mnogo predaha i s osećajem nirvane tek po završetku misije, pa su gašenje svih telefona i zaključavanje sobe apsolutna neophodnost. Osim glavnih zadataka, tu su i sporedni, neobavezni, ali obično zanimljiviji. Nema dosadnog prikupljanja resursa i građenja objekata, već se praktično odmah uleće u akciju. Tačnije, resursi se svode na bodove koje dobijete na početku misije, a svaka jedinica košta određen broj bodova. Kada jedinica nestane, bodovi se vraćaju u „banku”, ali ne odmah, već postepeno. To prilično otežava „rush” taktiku i zahteva od vas da mudro procenite koje će vam jedinice biti neophodne za akciju i da ih pažljivo koristite. Objekti koji se grade, u stvari rastu automatski kada zaposednete odgovarajuće strateške tačke, obično 2 ili 3 – na određeno vreme. Prvo se izgradi protivpešadijsko, zatim protivtenkovsko gnezdo, a na kraju i PVO-bunker. Još jedan vid nazovi-resursa su poeni za spoljnu podršku – granatiranje kota raznim vidovima municije, od kasetnih i napalm do nuklearnih bombi, ili padobranska potpora. Ovi poeni se dobijaju s napredovanjem vaših trupa. U principu, išlo se na to da igra što više odražava realnost, pa vrste jedinica odgovaraju trenutnom stanju NATO naoružanja i rodova vojske. Većina ih ima po dve izuzetno korisne specijalne sposobnosti – ofanzivnu i defanzivnu. Zaboravite svet na par nedelja, a inače će vam trebati 3–4 dana da igru završite na medium nivou težine.

Posebno je efektno kada padnu napalm ili tepih bombe, pa iza plamena ostane apsolutna pustoš tamo gde su bile šume ili zgrade.

Gameplay, međutim, ima nekoliko mana. Članove jedinice možete grupisati samo na dva načina (kocka i front), nema „niza” i „klina” kao u GC2, niti vojnike možete odvajati od grupe. Takođe, dvoklik na jedinicu na interfejsu vas ne vodi direktno do nje. Ali, bez problema nalazite grupe pod brojem, dvoklikom na broj (ili „dvolupom” na tastaturi). Nedostaje i Aggressive Move, a opet ima ucrtavanja putanje, što i nije previše korisno jer je AI prilično dobar pa se jedinice ne gube. Sitnice, ali ipak propusti.


Gameplay ima nekoliko mana.
Kontrola kamere je krajnje originalna, i mnoge će nervirati u početku, jer se koriste obe ruke, pa je igra idealna za odvikavanje od pušenja. Naime, princip kretanja je kao u FPS-u, pomoću tastera ’WASD’, dok mišem birate visinu pogleda, ciljeve, koordinirate kretanje i akcije jedinica. Kada se uigrate, osećaj je bajkovit. Da li je ovo najbolji sistem kotrole kamere ikada? Rizikujući da dobijemo tonu kritika – da, jeste, jer konačno više ne letite s 

mesta na mesto po mini-mapi gubeći dragoceno vreme i živce. Za RTS žanr, revolucionarno. Osim toga, pitanje je da li bi to svuda moglo da prođe zbog grafičke zavisnosti i broja detalja i objekata, koji su, usput budi rečeno, svi do jednog podložni destrukciji i veoma interaktivni. Ali, ovo nije obična igra. Iako prelepa i detaljna, provereno radi kao podmazana na svakoj mašini od 2004. naovamo. Iako sigurno koči na 1900 x 1200 sa maksimumom detalja i Quad procesorom + 8800GTX + 2G RAM-a, u medium podešavanjima klizi na 1 GB RAM sa Ati 9550.
Grafiku najbolje opisuje naziv – interaktivni film. Posebno je efektan prizor kada padnu napalm ili tepih bombe, kada iza plamena ostane apsolutna pustoš tamo gde su pre par sekundi bile šume ili zgrade. Zvučna podloga je savršena, i obavezno pokušajte da obezbedite 5.1 okruženje, pre nego novu grafičku karticu ili memoriju. Helikopteri će kružiti oko vas i potpuno ćete se izgubiti u vremenu i prostoru.

Iako sjajna i u singleplayeru, ova igra prosto cveta u multiplayer modu. Ima integrisan VOIP kristalnog kvaliteta, client/server model koji dozvoljava klanovske mečeve za 16 igrača, bez ikakvog kašnjenja. Malo li je?! Po mišljenju nekih stranih kolega, ovo je najbolji multiplayer u svim kategorijama.

U World in Conflictu podjednako će uživati i ljubitelji FPS i RTS žanra, dok će poklonici C&C koncepta konačno shvatiti koliko je on prevaziđen. Napredak koji su napravili drugi čuveni RTS naslovi deluje minorno u poređenju sa odskokom WiC-a od prosečnosti.

5.Civilization IV

Osvajanje sveta konačno dobija svoje novo poglavlje, koje nosi naziv Warlords. Možda nekome ovo zvuči konfuzno, no pravi Civilization fanovi će znati o čemu se radi. Da, niste pogrešili. Radi se o prvoj expanziji popularne igre Civilization IV, koji je zvanično ugledao svetlo dana. Moram priznati da sam i ja, kao fan pomenute igre, dosta strepeo da eventualna expanzija može pokvariti sve što je original stekao i da ćemo, nakon toliko uspešnih delova (Civ II, Civ III, Civ Conquest, Civ IV itd.), doživeti razočarenje. Našim strepnjama došao je kraj, jer najzad je kucnuo čas, da vidimo da li će Warlord expanzija biti upola dobra kao i prvi nastavak za Civ III. Ukoliko to bude slučaj i sa ovim naslovom, nemamo se čega pribojavati.


Već na početku možemo primetiti da su se momci razvojnog tima dosta trudili. Uloženi napor može se zapaziti odmah pri prvom susretu sa igrom. Warlords expanzija sadrži sedam scenarija, među kojima su: Aleksandar, kineska, Džingis Kan, rimska, vikinška, omenska i varvarska kampanja. Karakteristično za Aleksandar kampanju je to što imate mogućnost kontrole nad Aleksandrom, kao generalom, koji ne gine kada njegova jedinica izgubi bitku. Vaš cilj je da zauzmete sve protivničke gradove na mapi u roku od 200 poteza. Umesto “Civ tehnologija” u ovoj kampanji birate titule za vašeg vođu, ali ih i gubite kada pretrpite poraz. Kineska kampanja prati priču jedne plemićke porodice koja se bori za prevlast. Veoma zanimljiva kampanja, gde vašom apsolutnom dominacijom dolazite do trona. Kao i u prvom scenariju i ovde je “Civ drvo” izmenjeno i prilagođeno datom periodu. Zatim, sledi Džingis Kan kampanja, gde rukovodite mongolskim trupama, koje uz pomoć svojih kampova dominiraju svetom. Na raspolaganju su vam pomenuti kampovi, koji vam u svakom krugu obezbeđuju jedinice spremne za rat. Osvajanjem drugih gradova dobijate unapređenja, a pokoaravanjem određene civilizacije odključavate nove jedinice. Svaka od navedenih kampanja nudi nešto novo i sadrži određenu dozu privlačnosti. No, moram napomenuti da najzanimljivija kampanja jeste varvarska kampanja. Samo ime navodi na upravljanje Varvarima, koje svi mi pamtimo iz predhodnih delova. U ovoj kampanji vaš jedini cilj je da sa lica zemlje izbrišete ostale civilizacije i njihove gradove. Krećete od jednog kampa odakle regrutujete vaše trupe. Rušenjem gradova, puteva, i drugih građevina dobijate zlato, kojim unapređute ili kupujete nove jedinice. U trenutku kada ostanete sami na mapi vaša pobeda biće kompletna. Morate priznati jako bogat izbor zanimljivih scenarija za jedanu exspanziju.

  
Ukoliko vam dosade ove kampanje tu je stari dobri quick start mod, u kojem možete nastaviti vaše pohode. Kako smo i očekivali i ovaj mod je pretrpeo par izmena. Prva novina na koju dolazimo su nove civlizacije, među kojima su: Chartaginian Empire, Celtic Empire, Korean Empire, Ottoman Empire, Viking Empire i Zulu Empire. Svaka civilizacija ima svoje vođe, a pored pomenutih civlizacija tu su i novi lideri starih civilizacija: Ramesses II (Egipat), Churchill (Engleska), Stalin (Rusija) i Avgustus Caesar (Rim). Pored novih nacija tu su i nova svetska čuda, kojih ima tri: The Great Wall (jako lepo odrađen, čak se vidi i iz svemira  ),  The Temple of Artemis (veoma koristan za igrače koji ne ratuju, pomaže u trgovini) i Unervisity of Sankore (pomaže u povećanju produkcije naučnika). Još jedna od zanimljivih novina predstavlja vazalstvo. Ovo je jako korisno u situacijama kada je vaša civlizacija jako slaba ili pak veoma jaka. Ako pristupite nekoj civilizaciji kao vazal, vaša uloga je ustupanje svih resursa, a zauzvrat imate odbranu od ostalih civlizacija. U ovom režimu niste u mogućnosti da zaratite sa drugim državama, jer država čiji ste vazal određuje sa kime ćete ratovati, a sa kim ne. Tu su nove jedinice (u zavisnosti od civilizacije) i jedan od najbitnijih dodataka je mogućnost dobijanja lidera. Lideri predstavljaju posebne jedinice, koje imaju ulogu "važnih" osoba koje se stvaraju u vašim gradovima (poput naučnika, umetnika, sveštenika, trgovaca), ali samo kada stupite u rat sa određenom civilizacijom. Što duže budete u ratnom stanju broj lidera će se povećati. Lideri mogu imati više uloga. Jedna od uloga je da svoj život ulože u akademiju, koja će povećati produkciju armije za 25% u gradu u kome je akademija napravljena. Druga mogućnost je uzimanje jedne od jedinice i njeno vođenje u bitku, a pritom sve jedinice u tom gradu dobijaju unapređenje. Prisustvo ovih lidera nije samo u quick start modu, već ih možete kontrolisati i u scenarijima.


Što se tiče grafike, skoro da ništa bitno nije promenjeno, međutim i kao takva predstavlja melem za oči. Naravno, primedbi na račun grafike i zvuka, nema. Zvučna podloga još jednom predstavlja pravo savršenstvo. Opuštajuće melodije će vam davati inspiraciju kako da isplanirate vaš napad ili odbranu. Zvuk  briljira od kamenog doba pa sve do budućnosti. Prosto matematički rečeno – grafika+zvuk=Civilization IV: Warlords (=rules, prim. ur.).

  
Kao i svaka igra i ova ne može proći bez onog najgoreg dela, a to su negativni utisci. Sve ovo izgleda zaista dobro i drago mi je da se moje sumnje nisu ostvarile i da je ovaj nastavak ostao dosledan svojim pretcima. Od mogućih uočenih bagova, koje sam primetio tokom svog osvajanja sveta, su nedostatak pojedinih animacija pri završetku izgradnje svetskih čuda i povremeno šuštanje zvuka. Ne dajte da vas ove sitnice sputaju i da vam pokvare mišljene o igri. Ovakvi sitni propusti mogući su u svakoj kompaniji i svakom naslovu. Verujem da je ovaj nastavak obradovao Civ fanove, a ukoliko niste jedan od njih, što pre probajte ovu igru i sami se uverite u kvalitet serijala koji iz dana u dan ima više igrača.

6. Rise of Nations

Poznat kao developer koji pravi vrlo dobre strategije, među kojima su Age of Empires i Age of Mythology, Microsoft Game Studios nam je podario još jedno svoje čedo. U pitanju je stand-alone expansion pack za Rise of Nations po imenu Rise of Legends. Lično sam bio skeptičan kad je u pitanju ovaj naslov, jer originalni Rise of Nations je ponudio vrlo dobar koncept na papiru, ali je izvedba bila osrednja, rezultujući da komplikovanost, osrednji gameplay i multi-unit control odbije široke narodne mase. Elem, Microsoft Game Studios je uvideo greške i ovaj put zasukao rukave, uveo dosta novina, i može se reći napravio jednu vrlo dobru igru.

Spisak novina je prilično veliki, tako da krenimo od početka. Iako bi prosečan gejmer očekivao da će ovaj exp. pack za RON imati par novih nacija, 2-3 nove jedinice i novu, polu-funkcionalnu kampanju, ovde to nije slučaj. U ovoj igri su sve nacije iz prethodne igre izbačene i ubačene 3 nove umesto njih. Nećete verovati, ali novi RON je fantazijski RTS, tako da nećete nailaziti na Egipćane, Rimljane, Grke ili Nemce, već ćete moći da birate između 3 rase, međusobno potpuno različite. To su Alin, Cuotl i Vinci. Iako se može reći da su kao osnove za sve 3 rase uzeti delovi istorije/legendi iz zanimljive ljudske prošlosti, učinak je zapanjujući. Priča je smeštena na jednu misterioznu planetu, ‘in a galaxy far, far away…’(naravno, kao i svaka druga fantasy igra). Rase se razlikuju više nego što bi se očekivalo od ovakve igre, dakle nećete samo promeniti ime i boju kao igrač, već ćete promenom rase morati pristupiti igranju na drugačiji način.


Vinci je rasa koja zivi u planinskim predelima ovu planete i oni se oslanjaju na istraživanje i ranged jedinice. Za njih je karakteristično i to što furaju vizuelni ‘steam punk’ fazon (viđen u ‘Van Helsingu’ ili ‘Wild Westu” npr.). Većina nacrta za jedinice je preuzeta iz dela Leonarda da Vinčija (ovo se ime nešto često pominje, jel da?). Inače i glavni protagonista kampanje je pripadnik ove rase, ali o tom potom. Alin je rasa nastanjena u pustinjskim krajevima planete, vizuelno podsećaju na istočnjačku kulturu. Oni se oslanjaju na magiju i imaju najbolje melee jedinice u igri. Spiritualizam i mističnost koja krase ovu kulturu su začinjeni sa predivnom muzikom koju ćete slušati dok igrate sa ovom rasom, tako da je doživljaj sveobuhvatan. Na kraju tu su Cuotl, rasa koja izgleda i arhitekturom podseća na Maja Indijance. Oni se oslanjaju na Bogove i na naprednu tehnologiju. Cuotl je bila nerazvijena rasa , sve dok misteriozni artefakt nije ‘pao’ iz svemira na ovu planetu, pre toga podelivši se na 3 dela. Igrom slučaja, po jedan deo tog artefakta je pao na svaku od 3 teritorije ovih naroda, ali, takođe, igrom slučaja u pogrešne ruke. Na plećima je mladog istraživača i izumitelja Giacomo-a da vrati planetu u ravnotežu.



Ovako počinje prva od 3 kampanje u ovoj igri, za koju se slobodno može reći da ima jednu od najboljih kampanja u ovakvom tipu igara. Prva kampanja počinje sa rasom Vinci, u drugoj vodite rasu Alin, a u trećoj rasu Cuotl. Ono što jeste karakteristično za druge dve kampanje jeste i to što ćete i kroz njih voditi Giacomo-a kao glavnog heroja, iako ćete koristiti jedinice i građevine drugih dveju rasa. Kampanje su prilično duge, tako da nećete ostati uskraćeni dugotrajnog igranja i konzumiraćete ovu igru na duže staze.



Ono što ste sigurno već primetili na spisku novina jesu heroji. Heroja tokom kampanje ima puno, nekih 15-20. Međutim, većina heroja je neupotrebljiva zbog slabog napada i loših sposobnosti, tako da ih nećete puno koristiti pa se broj efektivnih heroja spušta na nekih 7-10. Developer je po ovom pitanju bio realan, tako da je u multiplayer-u moguće koristiti po 3 heroja za svaku rasu. Heroji imaju 4 sposobnosti/magija, koje mogu koristiti. Prva 3 su slabija, dok je 4. ‘ultimate’, tj. vrlo jaka sposobnost/magija, koji varira od heroja do heroja (hmmm, ne podseća li ovo na Warcraft III?). Ipak, za razliku od Warcrafta III levelovanje heroja je ovde potpuno drugačije. U WC3 heroj je dobijao novi level tako što bi sakupio određeni broj iskustvenih poena (EXP ili XP) i time bi dobio izbor nekih novih sposobnosti/magija, a u ROL-u se kupovanjem novih sposobnosti/magija dobija XP i time i level, čime se unapređuje napad, oklop i neke pasivne osobine, koje su stalne i unapred predodređene. Tokom kampanje su prisutni i bonus kvestovi, koji pored primarnih kvestova takođe kao nagradu nude Hero Points koji predstavljaju valutu kojom se mogu kupiti nove sposobnosti/magije za heroja.


Broj resurasa u igri je smanjen. Sada u ROL-u postoje samo 2 resursa: timonijum, ruda koja se može dobiti kopanjem, i zlato, koje se može dobiti trgovinom između sopstvenih ili između sopstvenih i neutralnih gradova. Cuotl umesto zlata ima energiju, ali se ona dobija slično. Takođe je kao novina uvedena i sposobnost određenih jedinica nazvana ‘trample’. Budući da su jedinice u ROL-u podeljene na male, srednje i velike, velike i srednje odsad mogu da čine dodatnu štetu malim jedinicama, tj. trampling. Jedinice sa visokim trample-om su vrlo korisne pri razbijanju ogromnog broja sitnih jedinica. Broj jedinica u jednoj grupi je ostao isti. Kao pozitivne osobine igre bih dodao i balansiranost težine, koja krasi i ostale igre ovog developera. Multiplayer je zabavan, moram da napomenem i da igra ima vrlo malo bagova i da je stabilna na većini konfiguracija.

Grafika je dobra, ne može se reći revolucionarna, kao sto je bila u WC3 ili kao sto će biti u WC4, ali sigurno iskorišćava sve mogućnosti endžina. Zvuk je u istoj meri dobar kao i grafika, sa dosta novih ambijentalnih zvukova, dobrom muzikom i odličnom glasovnom glumom što potvrđuje da je Microsoft Game Studios po pitanju tehnikalija ostao na visini svog zadatka.


Kao negativne osobine igre naveo bih neupotrebljivost određenih heroja tokom kampanje. Iako je multi-unit control poboljšan u ovom nastavku, kontrola gradova je još uvek pomalo naporna. Određene mane pri konstrukciji zgrada tj. broja istih su popravljene (npr. ne mora više da se pravi više puta zgrada koja daje research poene, i svaki put uz nju da se regrutuju i scholari, već samo jednom, i to bez mogućnosti ikakvog regrutovanja, što u velikoj meri olakšava igranje), ali je nekoliko starih boljki još uvek ostalo.

Sve svemu vrlo dobra igra, drzaće vas zakucanim za monitor poprilično. Ukoliko čekate WC4 ili se odmarate od trojke, ovo je igra za vas, oduseviće vas, ali i za ostale igrače koji preferiraju druge žanrove. Kad je jednog zatucanog RPG fana uspelo da natera da je igra više od 2 sata, moći će i vas sigurno. A sad tutanj u CD-Shop!

7.Diablo III 

Pionir hack & slash žanra je posle više od deset godina konačno dobio i treći deo. U međuvremenu se mnogo toga promenilo, a to se osetno odrazilo i na dugoočekivani Diablo III.

Opisati igru kao što je Diablo III će verovatno biti jedan od najtežih zadataka sa kojima ću se suočiti do sada. Najavljena pre četiri godine, i u razvoju praktično odmah posle izlaska dodatka za Diablo II, sasvim je realno reći da je jedna od najiščekivanijih igara u poslednjih nekoliko godina. Sa punim pravom, naravno - Diablo II je prevalio i deseti rođendan, a bez obzira na to i dalje ima relativno aktivnu zajednicu oko sebe. Razvoj nastavka je pomno praćen, i svaka izmena je naišla na izuzetno oštru reakciju. Neki su podržavali Blizzard u pravcu u kojem je igra napredovala, dok su drugi u njoj videli propast serijala i unapred je proglasili za promašaj. Preterivanja su očekivana kad je reč o naslovu ovakvog gabarita - teško je reći da je Diablo III promašaj s obzirom da je za nekoliko dana prodat u više miliona primeraka, ali je isto tako besmisleno reći da je savršena igra koja ne zaslužuje ništa osim hvalospeva. Realno, takve opise možete naći bilo gde, a osim toga, Diablo je serijal koji je poznat svima. Većina je već mesecima, ako ne i godinama unapred znala da li će im se Diablo III naći na repertoaru. Iz tog razloga je poenta ovih redova da Diablo III sagledamo bez ružičastih naočara, bez zanemarivanja očiglednih mana i bez dvadeset načina da hvalimo nešto što vam se svakako dopada. U stvari, ovako ćemo: vi koji tražite opis koji će vam reći da ste u pravu i da apsolutno treba da igrate Diablo III, čitajte samo poslednji pasus.

Nemam drugog načina da ovo kažem, a apsolutno nemam nameru da činjenice izvrćem i farbam u boju koja će ih učiniti privlačnijim. Diablo III je više potomak ukrštanja World of Warcraft-a i Diablo-a nego bilo šta drugo. Može se racionalizovati na svakakve načine, ali je gola istina takva kakva jeste.

Sećate se prvih slika koje su se pojavile još onda kada je igra prvi put najavljena? Iako jeste istina da je od tada dosta toga promenjeno sa estetske strane, činjenica da Blizzard trećim delom namerava da krene putem malo drugačijeg stila u odnosu na prva dva dela je bila očigledna. Jeste, Diablo III je i dalje mračna igra sa ozbiljnim tonom, ali je povlačenje paralela između modela iz World of Warcraft-a i onih koje ćete sretati u Sanctuary-u neizbežno. Diablo III je mogao da bude mračna i klaustrofobična igra (kao drugi deo, recimo), ali umesto toga iz nekog razloga dodvorava  milionima fanova World of Warcraft-a i prosto ne može da se odluči da li hoće da vam se useli u noćne more ili da bude nešto što biste dozvolili i vašem detetu da igra. Grafičkog nasilja ima, naravno - krv lije na sve strane dok koljete beskrajne horde čudovišta, eksplozije iza sebe ostavljaju prepolovljena tela i atmosfera u mračnim tamnicama na trenutke jeste jeziva, ali dizajn modela jednostavno kvari imerziju i ne uspeva da stvori jednoznačan imidž. Gde je klaustrofobija iz prvog poglavlja drugog dela? Depresija i uopšte mračni ton iz trećeg poglavlja? Zamenjeni su svetom koji, shodno Blizzardovom pedigreu, izgleda zaista sjajno, ali cilja na što veću publiku umesto na konzistentan stil prethodnika.Na primer, Barbarian se polako probija kroz podzemne hodnike, sekira u jednoj ruci, u drugoj mač, oba krvava do drške. Šaku manjih demona secka na komade sa lakoćom...dok ceo proces komentariše njegov sabornik duhovitim opaskama. Ako ste ikada hteli da naučite da se mrštite i smeškate istovremeno, eto prilike.

Mehanika takođe podseća na nešto što bi odgovaralo MMO naslovu, a ne superiornoj hack & slash igri. Šta je ono što vas je najviše teralo da igrate Diablo II? Stalno nalaženje nove opreme, probiranje onoga što može da vam bude od koristi i prodavanju istog u gradu zarad eventualne kupovine još boljeg oružja, oklopa i drugih komada opreme. Diablo III u skoro svim aspektima koristi proceduralno generisanje sadržaja, a to se odnosi i na generisanje statistika opreme. Na papiru to izgleda sjajno, jer to znači da postoji praktično neograničen broj kombinacija, odnosno da uvek postoji šansa da naiđete na nešto što je bolje od bilo čega što ste do tada pronašli. U praksi, to znači dve stvari. Prvo je što generisanje statistika uopšte nije balansirano, i vrlo lako se može desiti da oklop za ramena koristite kroz pola kampanje, iako ste davno prevazišli minimalni nivo vašeg lika potreban za njegovo korišćenje. Što je predmet ređi, to je i manja šansa da po statistikama prevaziđe ono što trenutno koristite. Mada, možda ja grešim ako smatram da nešto što imam 1% šanse da pronađem bude bolje od onoga što mogu kupiti u gradu za nekoliko hiljada zlata, ko zna. Drugo, craft-ovanje opreme je takođe ništa više od kockanja. Potrošili ste brdo para da artisan-a unapredite na najviši nivo, doneli ste im Page of Blacksmithing ili Jewelcrafting i usavršili ste im veštine, i šta ste dobili od svega toga? Mogućnost da dobijete komad opreme koji je u najboljem slučaju marginalno bolji od postojećeg. Pametno uložene pare koje ste sakupljali tokom polovine igre, nema šta. Dragulji koje možete da dodate u opremu sa socket-om im poboljšavaju samo jednu statistiku (isto kao, gle čuda, u World of Warcraft-u), da ne biste slučajno morali da pravite komplikovane kombinacije. Sa druge strane, proceduralno generisanje mapa i nasumičan izbor sporednih quest-ova spadaju u definitivne pozitivne strane. Svaka klasa ima svoje sporedne quest-ove, na koje ćete nailaziti usput, i ima ih više nego dovoljno da ih ne vidite sve tokom jednog prelaska, tako da nivoi težine nisu jedini razlog za igranje nakon prve završene kampanje. Quest-ove čak možete i ponoviti odmah iz glavnog menija, tako da ako vam se igra određeni deo, postoji i ta opcija. Crafting sistem je, logično, mnogo raznovrsniji nego do sada, najviše zbog činjenice da opremu možete pretvoriti u sastojke, tako da sakupljanje opreme i stalno korišćenje Town Portala nije samo zarad preprodaje loot-a, već i sakupljanja ovih sastojaka za eventualnu bolju opremu.

Kad smo već kod težine, moram da se izjasnim i po ovom pitanju, i to ne samo u slučaju Diablo-a nego i većine igara. Viši nivoi težine bi trebali da budu jednoznačni i sa višim nivoom veštine igrača potrebne za napredovanje. Umesto toga, u najvećem broju slučaja će neprijatelji biti jači, a vaš lik slabiji. Pod određenim okolnostima to  je samo po sebi dovoljno za bolji doživljaj - ako igrate, na primer, stealth igru u kojoj su na većim težinama neprijatelji svesniji svoje okoline, i kao rezultat toga se morate češće oslanjati na strategiju umesto na prosto otvaranje paljbe, onda nema problema. Međutim, u igri u kojoj je suština kliktanje po neprijateljima to ne funkcioniše. Normal i Nightmare je solidno balansiran i nećete imati većih problema, ali se Hell i novi Inferno svode na istu taktiku: odvojiti nekoliko neprijatelja, mlatiti ih neko vreme, ponoviti ispočetka, uz eventualno dodavanje izbegavanja dok se cooldown za health potion ne istroši. Postoji nešto što se zove progresija, i ako na svakom ćošku moramo da ponavljamo istu proceduru, gubimo na tempu a dobijamo na dosadi. Recept koji je Diablo II imao - ubijanje monstruma, nalaženje bolje opreme, ubijanje jačih monstruma - ovde nije korišćen ni blizu onoliko koliko bi trebalo. Ako mi dozvolite da filozofiram na minut: kriva koja predstavlja uživanje u igranju je u Diablu II direktno bila funkcija nađene opreme. Čim je ta kriva krenula da opada, naišli bismo na bolji oklop ili oružje i ta kriva bi ponovo postala uzlazna. U Diablu III je ova kriva okrenuta za 180 stepeni: satisfakcija je manje-više ravnomerna, osim u retkim slučajevima kada naiđemo na opremu koja je bolja od postojeće, a posle toga se vraća na prethodni nivo. Nešto tu očigledno ne valja, i iako nisam neko ko krivi autore igara zbog toga što pokušavaju da zarade na onome što su stvorili, Auction House sve više deluje kao logičan krivac. Postoji i druga strana argumenta, naravno. Balansiranje je nešto za šta je potrebno vreme, a Diablo III je aktuelan tek nekoliko nedelja. Mnogi su u Diablu II iznova i iznova ponavljali nekoliko boss-ova da bi što lakše unapređivali likove, a Blizzard-u se to sigurno nije sviđalo. Stvaranje predmeta nelegalnim načinima je takođe bilo rasprostranjeno, a Auction House je direktan odgovor na to. Sa njim Blizzard ima svoje mesto za kupoprodaju opreme, a time i mogućnost da oni sami regulišu transakcije umesto da to prepuste igračima. Niko ne kaže da će to sprečiti zaobilaženje pravila, ali će se to u Diablu III sigurno dešavati mnogo manje nego u prethodnim igrama. U diskusiju da je Auction House apsolutno opciona mogućnost koja se može, a ne mora koristiti neću previše da zalazim – suština je da je sada high-level oprema nadohvat nekoliko klikova, a to će biti još gore ako se uvedu transakcije za prave novce. Mogućnost da neko umesto mukotrpnog igranja opremu nabavi otvaranjem novčanika ne mislim da će pomoći kvalitetu igre.

Koliko god zvučalo čudno, bez obzira na sve ovo, Diablo III je i dalje jedna od najboljih igara ove godine. Multiplayer je sjajan, a ako vam to kaže neko ko inače skoro ekskluzivno igra singleplayer igre, onda to ima i dodatnu težinu. Dovoljno je da dodate BattleTag među prijatelje, i ako su online, za nekoliko sekundi možete da budete u istoj igri. Zbog ovakvih stvari postaje jasno zašto Blizzard izbacuje igru onda i samo onda kada smatra da dostiže njihove kriterijume. U poslednje vreme smo viđali nekoliko hack & slash igara, ali je Diablo bio i ostao domaći zadatak za žanr. Po većini stvari Diablo III  je upravo ono što treba da bude - moderna verzija serijala čiji svaki nastavak ostaje instaliran godinama nakon što je izašao. Diablo II se igra i dan-danas, a ne sumnjam da ćemo Diablo III igrati i 2020. godine. Dodatni nivoi težine su dodatni izazov koji mogu da budu frustrirajuće teški, ali istovremeno donose i desetine, pa čak i stotine sati provedenih u svetu Sanctuary-a, bilo sami ili sa nekoliko prijatelja. Veterani serijala možda neće biti toliko zadovoljni kao noviji fanovi, ali igre, kao i sve ostalo, moraju da evoluiraju, svidelo nam se to ili ne.

8.WarCraft III

Svima nam je poznat Blizzard Entertainment, programerska kuca koja izdaje hit za hitom (sjetimo se Diabla I, Diabla II, Starcrafta, Warcrafta I, Warcrafta 2, Blackthornea ,...). Njihov hit je Warcraft III, nastavak jedne od najpopularnijih Real Time Based strategija.

U novom nastavku prica se nastavlja u Loradaeronu, zemlji u kojoj je godinama trajao rat izmedju Humana i Orci, i Kalindor zemlju kojom vladaju neke nove rase ukljucujuci i Night Elfove jednu od novih rasa u igri. Dakle prica se nastavlja na Warcraft II i poznati nam Warcraft svijet pokušavaju uništiti demonske sile Burning Legion, a sadašnji stanovnici je pokušavaju obraniti, da li ce uspijeti saznat cete u igri. Igra nam uvodi 4 rase : Humane, Orce, Undeadove i Night Elfove. Rase su po mom mišljenju genijalno izbalansirane tako da nijedna rasa nije nadmocna nad drugom. Da bi izbalansirali jedinice Blizzard je uveo cetiri tipa Oklopa i cetiri vrste Štete tako da vas igra prisiljava na kombiniranje jedinica u napadu. Znaci više nije dosta štancat 9 Ogri i rumbavat sve pred sobom, nego za ucinkovit napad morate kombinirati 3 strijelca, 3 melee jedinice i 3 jedinice koje rade Siege štetu koja radi dodatnu štetu gradjevinama.Takodjer još jedna od novosti su heroji. Oni mogu skupljati experience i napredovati do 10 levela (cime dobivate jako ucinkovite jedinice), skupljati korisne iteme, obavljati questove, te je tako napravljena mješavina RPG-a i RTS-a koja jako dobro funkcionira. Ukoliko koji pogine mogu?e ih je za odredenu svotu reinkarnirati iliti oživiti (svota ovisi o levelu na kojem je bio junak).
3D sucelje je napravljeno jednostavno tako da cete se vrlo brzo moci uživjeti u igru i pozdraviti se sa normalnim zivotom jer Warcraft III ne prašta. U igru je naravno ugradjena i Blizzardova Battle.Net podrška tako da kad se malo osmjelite mozete odmjeriti i snage sa brojnim igracima na Battle.Netu. Po mom mišljenju Blizzard nas još jedanput nije razocarao te je izdao jos jednu igru koja ce nas prikovane držati za monitorom još dugi niz godina. Najbliži opis igre je mješavina Warcrafta II i Starcrafta uz neke nove dodatke koji funkcioniraju odlicno. Nakon što sam završio igru stvarno ne mogu naci nikakvu primjedbu i preporucio bih je svima jer je ovo jedna od "onih" igara o kojima ce se jos dugo dugo pricati.

Sada o ekspanziji (The Frozen Throne) za ovu sjajnu igru:
Igra nastavlja tamo gdje se RoC zavrsio nastavljajuci dalje uzbudljivu pricu.Necu vam je opisivati preporucujem da igrate Grin samo cu spomenuti neke detalje.
Igra sadrzi dodatne heroje za svaku rasu,2 do 3 nove jedinice i neutralnu rasu Naga,5 neutralnih heroja mogucnost pravljenja prodavnica gdje kupujete poboljsanja za vasu vojsku.Neutralni heroji mogu se uzeti u tzv. "Tavern" neutralna zgrada za uzimanje neutralnih heroja.Najnovijom rasom Naga mozemo upravljati kroz nekoliko misija Night Elf-ova i Blood Elf-ova kao i u custom mapama Mu'rgul Slave koja se dodaje preko World Editora ali se ne mogu igrati na drugim mapama

9.Supreme Commander

Chris Taylor je pre deset godina napravio jednu malu revoluciju u žanru RTS-a. On je još davne 1997. godine izdao Total Annihilation, koja je pomerala granice u tadašnje vreme. Trodimenzionalne jedinice i trodimenzionalan teren su bili velika novost, a teren je imao još većeg uticaja na samu igru. Artiljerija je tada postala veoma bitan faktor u igri, zato što je trodimenzionalan teren omogućavao da se ona postavi na neko brdo i da sa velike udaljenosti bombarduje protivničke jedinice. Deset godina kasnije, Chris Taylor nam donosi svojevrsnog duhovnog naslednik Total Annihilationa. Dame i gospodo, predstavljam vam Supreme Commander.


Radnju igre smo vam opisali u najavi za ovu igru, ali ne bi bilo loše prisetiti se. Tvorci su se svojski potrudili da naprave što zanimljiviju priču a da ona bude detaljna. Priča počinje 2014. godine kada ljudi uspešno sleću na Mars i samim tim počinju da osvajaju svemir. Već 2108. godine ljudi formiraju prvu koloniju van našeg Sunčevog sistema, na planeti u Alfa Kentauri sistemu. Ubrzo nakon ovog, Zemlja se ujedinjuje pod jedinstvenom vladom. Zemlja je uspešno formirala 16 kolonija, koje dobijaju ime Primarni Svetovi, i koje u 24. veku počinju sopstvenu kolonizaciju. U toku kolonizacije ljudi dolaze u kontakt sa inteligentnim vanzemaljskim životom,na planeti Serafim II. Naravno, ljudi ne bi bili takvi kakvi jesu da odmah nisu zaratili sa novom vrstom. Oni zagađuju atmosferu planete Serafim II virusom i stavljaju planetu na listu nenastanjivih. Nešto kasnije naučnik Gustaf Brekman je po prvi put uspeo da napravi simbiozu čoveka i AI – Simbione. Brekman nastanjuje novu planetu i formira novu vrstu – Sibrane. Oni su zatražili nezavisnost od
Zemaljske Imperije, međutim nisu je dobili, a Zemaljska Imeprije je ovaj zahtev shvatila kao izazov na rat. Imperija šalje invazione snage, koje vrše masakr. 2679. godine je Zemaljsku Imperiju kontaktirala vrsta sa Serafima II, govoreći da su oni potomci naučne ekspedicije. Nova rasa sebe naziva Aeonima. Imeprija stavlja sektor pod karantin. 2819. godine počinje sveopšti rat u svemiru, koji se vodio između tri zaraćene snage – Aeonima, Sibranima i Zemaljske Imeperrije. Impeija gubi rat i povlači se na teritoriju nekadašnjih primarnih svetova, a i sama Imperija se ruši i nastaje novo društvo – Ujedinjena Zemaljska Federacija. Čitav milenijum su ove 3 vrste vodile rat za teritorije ostale od ruševina Imperije, sve do 3844. godine. Tada igrač stupa na bojno polje.

Kao što možete zaključiti priča je veoma detaljno ispričana, i svaka vrsta ima svoju istoriju i svoje ciljeve. Na početku igre dočekaće vas mogućnost igranja kampanje sa sve 3 vrste, a možete odmah uskočiti i u multiplayer vode. Krenimo prvo od single-player misija.

Na izboru vam je bilo koja od 3 zaraćene strane. Svaka ima svoj cilj i svoju ideologiju zašto baš ona treba da pobedi. Posle odabira strane kreće igra. Igra će vam od samog početka biti prilično komplikovana, i nekako se čini da su tvorci ciljali na iskusne stratege. Igrivost je na visokom nivou od samog početka, a kako napredujete, i kada ovladate naprednijim mogućnostima igrivost sve više i više raste. Na početku svake misije dobićete samo komandanta na bojnom polju. On je osnovna jedinica, koja ima mogućnost i da gradi strukture, ali i odlične ofanzivne i defanzivne mogućnosti. Prvo morate izgraditi dobru ekonomiju, kako bi mogli da podržite veliku vojsku. Dva osnovna resursa su električna energija i Mass. Za početnike biće veoma teško da usklade prihode ova dva resursa, ali vremenom će stvari doći na mesto. Kada izgradite prve strukture možete početi da stvarate vojsku. Da odmah napomene da se igra odvija na velikim bojnim poljima i da je broj jedinica koje učestvuju u borbi često preko dve stotine. Borbe se vode na vodi, tlu i u vazduhu. Tehnološko drvo (tech three) je podeljeno u tri stepena, i kada dođete do najjačih jedinica pretežno ćete njih koristiti, mada to ne smanjuje vrednost slabijih jedinica, koje se brže regrutuju i dosta su jeftinije. Postoje i eksperimentalne jedinice, po jedna za svaku zaraćenu snagu, koje imaju zaista puno energije i veoma ih je teško uništiti, ali za njihovu izgradnju treba više vremena. Razlike u jedinicama sve tri strane su najviše u imenu. Sve strane imaju tenkove prvog, drugog i trećeg stepena, kao i artiljeriju, lovce, bombardere i slično. Nekih velikih razlika na tom polju nema.

Kampanju čini po šest misija za svaku stranu. Može se činiti malo, ali neke od misija su izuzetno dugačke i komplikovane, pa će vam trebati poprilično vremena da ih završite. Treba istaći i AI računarskog protivnika koji je već na normalnom podešavanju težine izuzetno napredan. Koristiće razne taktike opkoljavanja, simultanog napada po tlu, iz vazduha i slično. Jedina zamerka na programiranje AI-a ide na pathfinding, koji nije loš, ali jedinice imaju tendenciju da idu u kolonama, pa se često dešava da vam jedna po jedna jedinica dolazi do poprišta borbe i pošto je bez podrške ona vrlo brzo bude poražena.

Tehnička izvedba je zadovoljavajuća. Muzika i zvučni efekti su na visokom nivou i pridodaju atmosferi u velikoj meri. Grafički igra ne može da se pohvali detaljnošću, kao na primer Company of Heroes, ali ako se uzme u obzir veličina bojišta i broj jedinica koje učestvuju to i nije velika mana. Mora se istaći da eksplozije deluju prelepo, ali i prezahtevno. Često će se dešavati da u toku velike eksplozije igra zakoči na par sekundi. Možda je za to kriv i moj računar, tj. nedostatak još jednog jezgra. Programeri su izjavili da za komotno igranje igra zahteva dvojezgrane procesore.

  Atmosfera igre zavisi od vaših afiniteta. Ukoliko volite strategije onda je vrlo verovatno da će vam ova biti jedna od omiljenih. Igra će vas prosto uvući u svoj svet i biće vam zanimljivo istraživati nove mogućnosti za napad ili odbranu. Ako pak igrate strategije, ali ne preterano ozbiljno, igra će vas često dovoditi do frustracije zbog svoje težine i kompleksnosti. Ova igra je prevashodno namenjena igranju protiv živih protivnika. Iako je i sam AI dobar, užitak je mnogo veći ako igrate protiv nekoga preko interneta ili u LAN-u. Treba istaći i veliku hardversku zahtevnost, koja raste što je više igrača u partiji.

Supreme Commander nije za svakoga. Za ljubitelje strategija on je otkrovenje koje su dugo čekali. Za one koji igraju strategije, ali nisu fanatici, igra će se od samog početka činiti previše teškom i komplikovanom. Sami prosudite kojem taboru pripadate.

10.Company of Heroes


"Ni sam ne znam koliko sam vojnika Trećeg Rajha potamanio do sada u raznim igrama različitih žanrova. Vodio sam bitke kao general učestvovao u njima kao običan vojnik, ginuo i krvario, i sada shvatam da Drugi svetski rat i dalje traje u našim glavama, a da igre na temu velikog rata nikada neće prestati da budu apsolutni hit“. Ovom sam rečenicom završio opis napisan pre izvesnog vremena za igru sa tematikom Drugog svetskog rata. Drugovi i drugarice, zar nisam bio u pravu. Drugi svetski rat je tu, okupira svaki pixel na vašem ekranu. Smanjivanje rezolucije neće smanjiti količinu Drugog svetskog rata, godine razvlačenja ove tematike neće naterati ovaj rat da nestane.



Scena 1944 – po ko zna koji put. Svaka sledeća je bila za nijansu bolja ili gora od predhodne, sve dok na rediteljsku stolicu nije seo Relic Entertaiment. Njihova predhodna igra, Warhammer 40k: Dawn of War, odvela nas je na druge planete, 40 hiljada godina u budućnost. Njihova nova igra nas vraća u prošlost savremenim vremeplovom, igrom Company of Heroes. CoH je na prvi pogled još jedna strategija u realnom vremenu, u kojoj imate zadatak da uništite neprijatelja komandujući raznovrsnim jedinicama, kako oklopnim tako i pešadijskim. Ovo i jeste tačno, ali tek dublja analiza otkriva mašineriju koja se prvim pogledom ne može videti, otkriva revoluciju u žanru strategija u realnom vremenu. Single-player kampanju počinjete iskrcavanjem savezničkih vojnika u Normandiji, komandujući jedinicom “Able”, kojom ćete kasnije obezbeđivati puteve i važne strateške tačke u Francuskoj. In-game scene su odlično odrađene, jako dinamične, pune adrenalina i akcije poput filma “Spašavanje redova Rajana” ili serije “Band of Brothers”, što se može uočiti na samom početku igre.
Glavni adut Company of Heroes-a jeste upravo dinamika, akcija, oživljavanje prvih borbenih linija Drugog svetskog rata. Elementi koji stvaraju utisak da se nalazite na bojnom polju dovedeni su do, maltene, vrhunca. Vizuelno okruženje odiše “mirisom” zgarišta zapaljene Evrope. Specijalni efekti, tipa bacač plamena, eksplozije, artiljerijska paljba, zastrašujući su kao što su i u realnosti. Kada dodate još i savršene zvučne evekte (paljba tenka, zvuci mašinskog oružija, eksplozija) bićete uvučeni u igru. Fizika je na zavidnom nivou, što CoH demonstrira upečatljivim scenama, kao što je prolazak tenka kroz zidine Francuskih dvorišta, razletanja delova, kako ljudskih tako i raznoraznih objekata i oklpnih jedinica po okolnom pejzažu. Nažalost, vizuelno savršenstvo ovog naslova se takođe manifestuje potrebom za savremenim računarom sa brzim procesorom, barem 1 GB rama, i high-end grafičkom karticom tj. ako želite da uživate u svakom detalju koji endžin ove igre može da ponudi.

  

Mape su podeljene na teritorije na kojima se nalaze resursi potrebni za dalje napredovanje. U CoH-u postoji tri različita resursa: Ljudstvo, Municija i Gorivo. Bez ovih resursa armija ne bi mogla da se razvija, što nagoni igrača na stalnu ofanzivu. Bez municije nećete moći da koristite specijalne sposobnosti svojih jedinica, a bez goriva biće vam onemogućena proizvodnja oklopnih jedinica i još mnogo čega drugog. Pored srazmernog oslobađanja teritorija sa različitim resursima mora se obratiti pažnja na tzv. efekat “kula od karata”. Naime, sve teritorije moraju da budu međusobno povezane sa teritorijom na kojoj se nalazi baza, kako bi se obezbedio stalni protok resursa. Ukoliko vam ključna teritorija nije dovoljno obezbeđena, neprijatelj vas može ostaviti bez resursa ukoliko okupira baš tu teritoriju.
AI, kako vaših tako i neprijateljskih jedinica, je nešto najbolje što ternutno postoji u ovom žanru. Neprijatelj je jako pametan, udaraće tamo gde ste najslabiji i pokušaće da vam okupira teritorije. Vrlo smisleno kreće u borbu, ali takođe zna kada je nadjačan i kada je vreme za povlačenje. Jedinice pod vašom komandom izvršavaju naređenja veoma efikasno. Kada se nalaze na neprijateljskom nišanu brzo će pasti na zemlju i počeće da puze, uzvraćaju paljbu i traže zaklon.

  
Relic Entertaiment je igrom Company of Heroes u potpunosti afirmisao svoje sposobnosti kao developer. Posle odličnog Warhammera 40K: DoW Relic je izbacio naslov koji se može smatrati samim vrhom u RTS-u žanru. Company of Heroes je igra koja se može nositi rame uz rame, što se tiče atmosfere, vizuelnog prikaza, veštačke intelegencije, sa pucačinama na temu velikog rata. Savetujem vam da što pre kupite ovu igru, instalirate je, a zatim još jednom proživite Drugi svetski rat.