Limbo opis

Najbolji pisci kažu puno sa malo reči. Vrhunski muzičari čine čuda i sa nekoliko tonova - setimo se samo početka pesme High Hopes, grupe Pink Floyd. Playdead Studios uradio je istu stvar sa igrom Limbo, ali u sferi gejminga.

 Kada počnete da igrate Limbo, možda se budete osećali ambivalentno, ali kako vreme prolazi, volećete ovo remek-delo sve više, ako budete spremni da prihvatite dizajnerska ograničenja koja su tvorci igre sami sebi nametnuli. Ova igra postiže neverovatno puno kontrolnom šemom koja je jednostavnija od Super Marija: kretanje, akcija i skok - sve što je potrebno za jezivu Tim Bartonovsku (iz najboljih dana) avanturu kroz Čistilište ili drugo mesto po vašem izboru.

 Kontrolna šema je samo jedan od elemenata koji je minimalan. Limbo govori priču o dečaku u potrazi za svojom sestrom. Toliko. Dizajnerski pristup je mračan i melanholičan, jeziv i zaista uznemirujuć, ali samo kroz igru mraka i sivkaste svetlosti, sa zvučnom podlogom koja je fantastična, jer je jedva ima. Protagonist je bezličan, ali sa namerom: on je forma koju igrači sami trebaju da napune sadržajem.

 Takav je ceo Limbo: ovde se ne traži nešto kroz igru, nego se od nečega beži. Protagonist je konstantno sam, ali mi njegova osećanja ne znamo. Ono što znamo je, da dok igramo Limbo, osećanja koja bi glavni lik trebao da ima, rađaju se u nama. Retki susreti sa neprijateljski raspoloženom decom bude želju ne za sukobom, već za nekom konfirmacijom ljudskosti, kontakta, možda čak i topline.


Ali malo je ljudskosti kada bez trunke osećanja radite ono što morate: vučete mrtva tela, kako bi ostali živi. Možda nema ljudskosti, ali nema ni zla. Limbo je, iako na momente brutalan, vrednostno neutralan. Okruženje je glavni protivnik, a ono se ne može okarakterisati klasifikacijama koje bi inače koristili.

 U ovoj igri umiraćete puno puta - jer to je jedini način da naučite kako da je igrate. Kada je završite, zavisno od onoga što ste tražili, možete da volite kraj igre, koji će, onda, izgledati kao jedini mogući “zaključak”, ili da budete razočarani besmislom, ali ne zato što je igra takva, već isključivo zbog individualnog doživljaja. U svakom slučaju, teško je naći individualniji puzzle platformer, koji je toliko otvoren za interpretacije.

 Zato je Limbo prava umetnost. Ne možemo da damo odgovor na ono što je Playdead hteo da kaže, pa zato moramo da pronađemo naša objašnjenja, u vidu onoga što osećamo dok igramo ovaj naslov, koji toliko dobro izgleda da je svaki frame pogodan za idealnu desktop pozadinu.

 Da li se radi o napuštenoj fabrici ili “prirodnom okruženju” Limbo toliko dobro izgleda da skreće pogled svakog ko se nađe u prostoru gde igrate. Ne odigrati ovo remek-delo znači propustiti obaveznu gejmersku lektiru ove godine.

 Iako metaforična priča o usamljenosti, koja atmosferom možda podseća i na neke spotove Mobija, Limbo postaje nešto klasičniji puzzle platformer u poslednjoj trećini igre. Iako tada i dalje zadržava svoju jedinstvenu atmosferu, igra se približava konvencionalnijim rešenjima, što je pokazatelj da Playdead i nije ostao dosledan u svojoj viziji do kraja.

 Bez obzira na ovu blagu “nedoslednost” velika nepravda je ispravljena, jer je ova igra konačno izašla za PC i Playstation 3. Nemojte je popustiti.

Ali malo je ljudskosti kada bez trunke osećanja radite ono što morate: vučete mrtva tela, kako bi ostali živi. Možda nema ljudskosti, ali nema ni zla. Limbo je, iako na momente brutalan, vrednostno neutralan. Okruženje je glavni protivnik, a ono se ne može okarakterisati klasifikacijama koje bi inače koristili.

 U ovoj igri umiraćete puno puta - jer to je jedini način da naučite kako da je igrate. Kada je završite, zavisno od onoga što ste tražili, možete da volite kraj igre, koji će, onda, izgledati kao jedini mogući “zaključak”, ili da budete razočarani besmislom, ali ne zato što je igra takva, već isključivo zbog individualnog doživljaja. U svakom slučaju, teško je naći individualniji puzzle platformer, koji je toliko otvoren za interpretacije.

 Zato je Limbo prava umetnost. Ne možemo da damo odgovor na ono što je Playdead hteo da kaže, pa zato moramo da pronađemo naša objašnjenja, u vidu onoga što osećamo dok igramo ovaj naslov, koji toliko dobro izgleda da je svaki frame pogodan za idealnu desktop pozadinu.

 Da li se radi o napuštenoj fabrici ili “prirodnom okruženju” Limbo toliko dobro izgleda da skreće pogled svakog ko se nađe u prostoru gde igrate. Ne odigrati ovo remek-delo znači propustiti obaveznu gejmersku lektiru ove godine.

 Iako metaforična priča o usamljenosti, koja atmosferom možda podseća i na neke spotove Mobija, Limbo postaje nešto klasičniji puzzle platformer u poslednjoj trećini igre. Iako tada i dalje zadržava svoju jedinstvenu atmosferu, igra se približava konvencionalnijim rešenjima, što je pokazatelj da Playdead i nije ostao dosledan u svojoj viziji do kraja.

 Bez obzira na ovu blagu “nedoslednost” velika nepravda je ispravljena, jer je ova igra konačno izašla za PC i Playstation 3. Nemojte je popustiti.