Prototype 2

VIDEO RECENZIJA - James Heller je agresivni crnac koji voli puno psovati, a kada zahvaljujući Alexu Merceru postane super-mutant, zabavne stvari se počnu događati. Pod time podrazumijevamo puno krvi. Jako puno krvi.


Brzim sprintom po zidovima nebodera u par sekundi se nađete na vrhu, bacite se s krova i preletite par stotina metara kako bi upali u neprijateljsku bazu. Prva dva vojnika rasječete napola prije nego što su stigli shvatiti što se događa, trećeg dekapitirate sa stilom, a četvrtog bacate prema helikopteru koji je taman krenuo pucati po vama. To nije bilo dovoljno za potpuno onesposobiti helikopter, pa ste skočili u zrak 20 metara i uhvatili neprijateljsku letjelicu žilama kojima ste okolne objekte i ljude bacili prema njoj golemom brzinom. Helikopter je eksplodirao, a ubijanje nekolicine preživjelih neprijatelja bio je rutinski posao, svejedno obavljen u stilu i s puno krvi. Iz baze išetate ponosni što ste upravo izvršili fin masakr nad neprijateljskom đubradi koja vas, unatoč debeloj brojčanoj nadmoći nije uspjela ozbiljnije povrijediti.

Činjenica je da smo svi mi zapravo pomalo sadistički nastrojena bića kojima prethodni scenarij zvuči dosta zabavno, zar ne? Pogledajte onda našu video recenziju Prototypea 2 jer smo posebno pazili da takvih scena nikako ne nedostaje. No ukoliko ste više čovjek od teksta, ignorirajte video ispod i uposlite taj kotačić na mišu - tekstualna recenzija je ionako malo detaljnija.


Neki od vas su možda malo moralnije osobe, pa im gore spomenuto brutalno i bezumno nasilje treba opravdati nekim uvjerljivim razlogom, tipa - spomenuti vojnici su zle osobe koje nikada nisu kupile igru ili album već ih uvijek preuzimaju putem torrenata. Nedovoljno dobar razlog? Okej, vojnici slušaju cajke, ali se za Dan pobjede i domovinske zahvalnosti svejedno nalaze u prvim redovima na koncertu Marka Perkovića Thompsona s podignutom desnicom u zraku. Plastična krunica i crna majica s velikim, ušatim slovom „U“ included. To je već sasvim okej razlog za spomenutu brutalnost, no za svaki slučaj ćemo ga ipak još bolje opravdati - vojnici su zle i nemoralne osobe koje nemilosrdno ubijaju civile i provode užasne pokuse na njima. Eto. To je sada sasvim u redu.

Poanta ovog uvoda, koji je opet dosta duži nego što je to bila prvobitna namjera jest: bezumna, brutalna open-world akcija i iživljavanje na neprijateljima poput onog u prvom paragrafu uvijek prolaze. Upravo takav naslov bio je prethodnik igre koju danas recenziramo, Prototype - igra s jako zabavnim gameplayom, no određenim problemima koji su spriječili da postane jedna od onih igara o kojima ćemo pričati unucima tijekom zimskih noći uz upaljenu vatru u kaminu.

ZA MENE SAMO PRIRODNO...

Dakle, ovaj put se nalazimo u čizmama Jamesa Hellera, čovjeka čiji su kćer i žena ubijeni, a on za njihovu smrt okrivljuje Alexa Mercera, momka s kojim smo se zabavljali u prvom dijelu. Upravo ga šjor Alex zarazi svojim virusom, zbog čega dobiva mrvicu natprirodne moći dosta slične njegovima, a ubrzo otkriva i da stvari nisu onakve kakvima se čine na prvu. Pravi zlikovci u ovoj priči su GENTEK znanstvena korporacija zajedno s Blackwatchom, vojnom silom koja bi trebala zaštiti civile od virusa, no zapravo ih koristi za brutalne eksperimente i praktički hrani čudovišta nevinim ljudima. Eto opravdanja za brutalno kidanje organa zlim vojnicima, woo!

Heller je samo agresivac koji nije sposoban sklopiti inteligentnu rečenicu bez bujice psovki.
James Heller je crnac, odluka kojom su developeri očito htjeli pokazati kako sve rase mogu jednako uvjerljivo kidati udove zlikovcima. Živjela jednakost! Priča se pomalo raspliće kroz stilski zanimljivo odrađene cutscene koje se prikazuju kada konzumirate određenu metu. Da, konzumirate. Važno je zdravo se hraniti. Likovi u priči su dosta slabo razvijeni, za nikoga vas neće biti ni najmanje briga briga, a većina meta koje trebate proždrijeti ionako izgleda jednako - ili su vojnici ili znanstvenici. Naš protagonist trebao bi biti emotivac koji je dosta pogođen smrću svoje obitelji, no zapravo je samo agresivac koji nije sposoban sklopiti inteligentnu rečenicu bez bujice psovki.

VITICE, HRANJENJE, TENKOVI, PAŠTETA

Doduše, očito je kako je i ovaj put sama priča element igre kojemu je posvećeno manje pažnje, dok je fokus na uistinu zabavnom gameplayu. Kao što smo spomenuli, naš Heller izuzetno je moćan frajer koji se po ovom open-world New Yorku može iživljavati na doista raznolike načine. Njegove ruke zahvaljujući vrckavom virusiću po potrebi se pretvaraju o oružja poput golemih kandži, smrtonosnih vitica, dalekometnog biča, kamenog štita za obranu od projektila... Jedan od impresivnijih načina oduzimanja života jadnim i nespremnim vojnicima jest kreiranje crne rupe pomoću spomenutih vitica, koja jadnike uvuče unutra, a zatim čisto usput i eksplodira te raznese pola kvarta. Jer zašto ne.

Koje ćete od nekolicine impresivnih oružja iskoristiti u zadanom trenutku odlučujete postavljanjem jednog oružja na lijevi klik miša, a jednog na desni, tako da zapravo možete izvoditi raznolike kombinacije koje vam u tom trenu padnu na pamet i najbolje odgovaraju situaciji.

Prototype 2 screenshots

Ukoliko niste igrali prvi dio, ta činjenica ne bi trebala predstavljati prevelik problem, budući da je igrina priča gotovo posve odvojena od prethodne. Možda će vam trebati mrvicu duže da se „ufurate“ u igrinu mehaniku i kontrole nego nekome tko je igrao, no rekao bih da je, odokativno, riječ o maksimalno pola sata navikavanja. Već u samom početku osjećate se dosta nadmoćni u odnosu na vojnike, no tada su još sposobni predstavljati određen problem ukoliko su debelo brojčano nadmoćniji i imaju pokoji helikopter ili tenkić. S vremenom naš agresivni crnac dosta napreduje i dobiva nove moći pa je bez ozbiljnijeg problema sposoban u par minuta razvaliti sve što se miče usred neprijateljske baze. To je ujedno i jedan od igrinih problema – rijetko predstavlja ozbiljniji izazov, neprijatelji doduše s vremenom postaju opasniji i kompliciraniji za ubijanje, no njihov napredak je prilično inferioran u odnosu na Hellerov pa ćete se rijetko naći u situaciji s ozbiljnijom opasnošću umiranja.

Tupastim vojnicima nikad nije pretjerano čudno što njihov poznanik odjednom iz razonode trčkara po zidovima obližnje zgrade.
Spomenuli smo takozvano konzumiranje, proces u kojem Heller praktički proždre metu, čime si poveća health, a ujedno može i preuzeti njen oblik te na taj način zavarati neprijateljske vojnike. Pomalo je smiješno što tupastim vojnicima nikad nije pretjerano čudno što njihov poznanik odjednom iz razonode trčkara po zidovima obližnje zgrade. Igra tako ima i taj stealth element, u kojem određenu metu trebate konzumirati bez da vas itko vidi, što se obavlja procesom tihe eliminacije (odnosno opet - konzumacije, ali konstantno ponavljanje te riječi malo retardirano zvuči) jednog po jednog neprijatelja u metinoj blizini, dok jadnik ili jadnica ne ostanu potpuno sami. Jednolikost pokušavaju spriječiti i različiti bonusi koje igra daje u određenim situacijama, a koji traže ubijanje na specifičan način i trude se unijeti malo raznolikosti.


Prototype 2 screenshots

Heller može pokupiti bilo koje oružje ubijenog neprijatelja i iskoristiti ga protiv njegovih suboraca, no puno više zabave pruža ubijanje vlastitim rukicama preobraženima u sredstva za brutalnu egzekuciju i destrukciju. Također, nakon nekog vremena moći ćete uredno upadati u neprijateljska vozila i voziti ih, usputno pucajući po njihovim pravim vlasnicima. Zgodna novina, no vjerojatno je nećete pretjerano koristiti, budući da ste dosta brži, pa i destruktivniji van vozila.

Osim glavne kampanje, igra ima onaj element esencijalan za open-world naslove: sporedne misije te stvari koje možete skupljati po gradu. New York je podijeljen na tri zone, a svaka ima nekolicinu usputnih zadačića: jazbine koje treba počistiti od zaraženih, vojničke baze koje treba sravniti sa zemljom te „crne kutije“ koje treba pronaći, a koje ujedno pomažu u otkrivanju dijelova priče. Problem s misijama, posebno u glavnoj kampanji jest repetitivnost - gotovo uvijek se na kraju svedu na konzumiranje određenog frajera kako bi otkrili njegov dio priče i svoju sljedeću metu. Do samog cilja vodi impresivna količina destrukcije i krvi, no koliko god se dobro zabavili u procesu, bilo bi fino da su ciljevi ponešto raznovrsniji. Za završavanje glavne kampanje i sporednih misija potrebno je nekih 15 sati.


Prototype 2 screenshots

Naš nemam-obitelj-ali-jebeno-puno-psujem junak napreduje na dva načina standardnim RPG level-upanjem kada skupi dovoljno XP bodova, a tada možemo izabrati segment koji nam u tom trenutku djeluje najoptimalniji za unapređenje (poput brzine kretanja, količine healtha, snage i slično), dok raznolika zanimljiva unapređenja svojih mutacija dobiva i obavljanjem sporednih misija.

TEHNIKALIJE. TEHNIKA. LIJE.

PC verzija izgleda ponešto bolje nego njeni kolege na konzolama. Tu su veći draw distance te ponešto povećan framerate zbog kojeg opaka klanja na računalima izgledaju malo kvalitetnije ukoliko imate dovoljno jaku konfiguraciju. Doduše, grafika je još uvijek samo prolazna, usudili bi se reći i pomalo ispodprosječna, što developer može pokušati opravdati brzinom Hellerovog kretanja po gradu te golemom broju jedinica koje su često na ekranu u većim bitkama. Cut-scene su stilski zanimljivo odrađene, sastoje se samo od crne i bijele boje visokog kontrasta te povremenih bljeskova crvene ili plave te dramatične montaže. Ovaj stil koristi se i kada Hellerov health postane nizak kako bi upozorio na ozbiljnu mogućnost smrti u bliskoj budućnosti.


Prototype 2 screenshots

Kontrole i kamera mogu biti malo problematični, posebice kad se traži preciznost. Recimo, ako u grupi od nekoliko desetaka vojnika trebate na brzinu pokupiti samo jednog, teško da će vam to isprve poći od ruke. Prototype 2 igra je koju nije nemoguće igrati s mišem i tipkovnicom, no puno prirodnije joj „leži“ gamepad. Mišonji se zna dogoditi i da bude malo problematičan te zastajkuje radi povremenih naglih promjena FPS-a.

ZAŠTO SEDAMDESETJEDAN?
Prototype 2 možda ne donosi velike inovacije u gaming, možda nema najinteligentniju priču , kvragu, možda nije ni grafički savršen, ali jedno je sigurno - prokleto je zabavan. Svi smo mi mali sadisti koji uživaju u bezumnom te brutalnom nasilju i destrukciji, kao i osjećaju slobode te nadmoći.

Spomenute mane igri bi zbog zabavnog gameplaya oprostili da se i u tom segmentu nije našao koji problem, poput repetitivnosti misija te činjenice da igra ne predstavlja ozbiljan izazov. Naime, ritam igre je dobar, svakih par sati dobijete neku novu sposobnosti i napredujete, čime postajete sve moćniji, no težina i jačina neprijatelja ne raste proporcionalno sa snagom našeg junaka. Nažalost, ni ovo neće biti igra o kojoj ćemo pričati unucima, no sigurni smo kako vam svejedno može pružiti sate brutalne zabave prijeko potrebne po ovim vrućinama.

Limbo opis

Najbolji pisci kažu puno sa malo reči. Vrhunski muzičari čine čuda i sa nekoliko tonova - setimo se samo početka pesme High Hopes, grupe Pink Floyd. Playdead Studios uradio je istu stvar sa igrom Limbo, ali u sferi gejminga.

 Kada počnete da igrate Limbo, možda se budete osećali ambivalentno, ali kako vreme prolazi, volećete ovo remek-delo sve više, ako budete spremni da prihvatite dizajnerska ograničenja koja su tvorci igre sami sebi nametnuli. Ova igra postiže neverovatno puno kontrolnom šemom koja je jednostavnija od Super Marija: kretanje, akcija i skok - sve što je potrebno za jezivu Tim Bartonovsku (iz najboljih dana) avanturu kroz Čistilište ili drugo mesto po vašem izboru.

 Kontrolna šema je samo jedan od elemenata koji je minimalan. Limbo govori priču o dečaku u potrazi za svojom sestrom. Toliko. Dizajnerski pristup je mračan i melanholičan, jeziv i zaista uznemirujuć, ali samo kroz igru mraka i sivkaste svetlosti, sa zvučnom podlogom koja je fantastična, jer je jedva ima. Protagonist je bezličan, ali sa namerom: on je forma koju igrači sami trebaju da napune sadržajem.

 Takav je ceo Limbo: ovde se ne traži nešto kroz igru, nego se od nečega beži. Protagonist je konstantno sam, ali mi njegova osećanja ne znamo. Ono što znamo je, da dok igramo Limbo, osećanja koja bi glavni lik trebao da ima, rađaju se u nama. Retki susreti sa neprijateljski raspoloženom decom bude želju ne za sukobom, već za nekom konfirmacijom ljudskosti, kontakta, možda čak i topline.


Ali malo je ljudskosti kada bez trunke osećanja radite ono što morate: vučete mrtva tela, kako bi ostali živi. Možda nema ljudskosti, ali nema ni zla. Limbo je, iako na momente brutalan, vrednostno neutralan. Okruženje je glavni protivnik, a ono se ne može okarakterisati klasifikacijama koje bi inače koristili.

 U ovoj igri umiraćete puno puta - jer to je jedini način da naučite kako da je igrate. Kada je završite, zavisno od onoga što ste tražili, možete da volite kraj igre, koji će, onda, izgledati kao jedini mogući “zaključak”, ili da budete razočarani besmislom, ali ne zato što je igra takva, već isključivo zbog individualnog doživljaja. U svakom slučaju, teško je naći individualniji puzzle platformer, koji je toliko otvoren za interpretacije.

 Zato je Limbo prava umetnost. Ne možemo da damo odgovor na ono što je Playdead hteo da kaže, pa zato moramo da pronađemo naša objašnjenja, u vidu onoga što osećamo dok igramo ovaj naslov, koji toliko dobro izgleda da je svaki frame pogodan za idealnu desktop pozadinu.

 Da li se radi o napuštenoj fabrici ili “prirodnom okruženju” Limbo toliko dobro izgleda da skreće pogled svakog ko se nađe u prostoru gde igrate. Ne odigrati ovo remek-delo znači propustiti obaveznu gejmersku lektiru ove godine.

 Iako metaforična priča o usamljenosti, koja atmosferom možda podseća i na neke spotove Mobija, Limbo postaje nešto klasičniji puzzle platformer u poslednjoj trećini igre. Iako tada i dalje zadržava svoju jedinstvenu atmosferu, igra se približava konvencionalnijim rešenjima, što je pokazatelj da Playdead i nije ostao dosledan u svojoj viziji do kraja.

 Bez obzira na ovu blagu “nedoslednost” velika nepravda je ispravljena, jer je ova igra konačno izašla za PC i Playstation 3. Nemojte je popustiti.

Ali malo je ljudskosti kada bez trunke osećanja radite ono što morate: vučete mrtva tela, kako bi ostali živi. Možda nema ljudskosti, ali nema ni zla. Limbo je, iako na momente brutalan, vrednostno neutralan. Okruženje je glavni protivnik, a ono se ne može okarakterisati klasifikacijama koje bi inače koristili.

 U ovoj igri umiraćete puno puta - jer to je jedini način da naučite kako da je igrate. Kada je završite, zavisno od onoga što ste tražili, možete da volite kraj igre, koji će, onda, izgledati kao jedini mogući “zaključak”, ili da budete razočarani besmislom, ali ne zato što je igra takva, već isključivo zbog individualnog doživljaja. U svakom slučaju, teško je naći individualniji puzzle platformer, koji je toliko otvoren za interpretacije.

 Zato je Limbo prava umetnost. Ne možemo da damo odgovor na ono što je Playdead hteo da kaže, pa zato moramo da pronađemo naša objašnjenja, u vidu onoga što osećamo dok igramo ovaj naslov, koji toliko dobro izgleda da je svaki frame pogodan za idealnu desktop pozadinu.

 Da li se radi o napuštenoj fabrici ili “prirodnom okruženju” Limbo toliko dobro izgleda da skreće pogled svakog ko se nađe u prostoru gde igrate. Ne odigrati ovo remek-delo znači propustiti obaveznu gejmersku lektiru ove godine.

 Iako metaforična priča o usamljenosti, koja atmosferom možda podseća i na neke spotove Mobija, Limbo postaje nešto klasičniji puzzle platformer u poslednjoj trećini igre. Iako tada i dalje zadržava svoju jedinstvenu atmosferu, igra se približava konvencionalnijim rešenjima, što je pokazatelj da Playdead i nije ostao dosledan u svojoj viziji do kraja.

 Bez obzira na ovu blagu “nedoslednost” velika nepravda je ispravljena, jer je ova igra konačno izašla za PC i Playstation 3. Nemojte je popustiti.

BATMAN ARKHAM CITY OPIS: BUDITE MRAČNI VITEZ

Batman: Arkham City je jedna od najboljih role-playing igara ikada, u bukvalnom značenju te fraze.

Ova akciona igra, naravno, nije RPG, uprkos iskustvenim poenima i jednostavnoj, ali zadovoljavajućoj mehanici napredovanja.

Međutim, ako je poenta igara o super herojima da se igrači užive u ulogu i poveruju da su maskirani osvetnici, onda je Batman: Arkham City idealni tip takvog ostvarenja. Bolju igru o super heroju nećete naći. Rocsteady je stvorio iskustvo koje vas tera da naučite da razmišljate kao Betmen! Ovoga puta ulog je veći, ali i “vaše igralište”.

U Batman: Arkham City, nekadašnji načelnik ludnice, iz prvog dela, postao je gradonačelnik. Ne znamo da li je vazduh Gotama takav da pospešuje razvoj manijakalno-psihotičnih mastermajndova ili je, ovaj grad, jednostavno magnet za svakakve iskompleksirane ludake sa velikim planovima, ali je “potražnja” za zatvorskim ćelijama, tamo, uvek veća od “ponude”.

To je jedan od razloga zbog koga je čitav deo Gotama pretvoren u ogromnu ludaru. Naravno, u centru svega je Džoker, čija savršena animacija i legendarni glas Marka Hamila, predstavljaju najbolji prikaz comic book verzije ovog antagoniste, koja je, bez preterivanja, naravno, na drugačiji način, podjednako dobra koliko i kultna interpretacija pokojnog Hita Ledžera.

Naravno, sa Džokerom freak show tek počinje: Riddler je, ovoga puta, zaista smrtonosan, Gospodin Ledeni jeziv, hladan i genijalan, a Pingvin, u nešto izmenjenoj varijanti, sasvim lud. Celokupni karneval legendarnih antagonista je tu, a svi su uklopljeni u priču i svet na odličan način, u duhu stripa. Zato će jedna od motivacija za dalje igranje upravo biti i znatiželja, jer će vas uvek zanimati ko će se i kako sledeći put pojaviti.

Ne samo da su likovi, po kriterijumima stripa, veoma dobri, već je i sam Arkham City briljantno dizajniran. Mapa obuhvata nekoliko gradskih blokova i prepuna je fantastične arhitekture, tone stvari koje možete da radite i gomile skrivenih sitnica. Art deco stil tridesetih godina dvadesetog veka, u kombinaciji sa višedecenijskom dekadencijom, izrodio je genijalni “betmenovski gotski” stil, kojim Arkham City odiše, više nego bilo koja igra o mračnom vitezu, do sada.

Zgrade poput starog suda, policijske stanice, muzeja, podzemne železnice, te brojni bilbordi i neonska svetla, približili su igračima Gotham City kao nijedno delo do sada. Istina, igra ne nudi apsolutno otvoreni svet, već ima “hub world” strukturu, koja daje dovoljnu slobodu, a opet usmerava igrača na pravi put. Kretanje i navigacija po gradu teče prirodno, bez rizika da “zaglavite”, a brzo prelaženje većih distanci funkcioniše glatko, kroz korišćenje plašta, grapnel gun-a i drugih elemenata. Zato je kretanje po gradu atraktivno i uzbudljivo, pogotovo kada “uđete u štos”.

Batman: Arkham City nasleđuje sistem borbe od svog prethodnika, ali ga i modifikuje. Još jednom, koncept je jednostavan: jedan taster koristite za napad, a drugi za “kontru” protivničkim ofanzivnim potezima. Tajming je najvažniji, kao i vezivanje poteza. Ako uđete u ritam borbe isprebijaćete na graciozan i zadovoljavajuć način gomilu propalica oko vas.

Ako se dovoljno izvežbate borbe će podsećati na atraktivne koreografije iz akcionih filmova, a mogućnosti su ogromne. Animacija pokreta jeste kruta, ali fizika udara i precizno urađeni dodiri tela i objekata čine Batman: Arkham City prelepom igrom.

Betmenove reakcije zavisiće od vaših komandi, ali i okruženja i broja protivnika: na primer, jedan counter-move može da bude dovoljan za efektivno “uspavljivanje” dvojice protivnika, ako napadnu istovremeno. Stvari postaju zanimljivije, kada vaši protivnici budu opremljeni oružijem. U svakom slučaju, raznovrsnost borbe je jedan od glavnih razloga za vraćanje ovoj igri.

Sem borbe, izuzetno važan gameplay momenat predstavlja i upotreba gedžeta, a Betmen ih ima toliko, da mu skoro pa ispadaju iz džepova. Ovaj maskirani osvetnik, na primer, na raspolaganju ima eksplozivni gel koji brzo postavlja tokom borbe, da bi ga detonirao u pravom trenutku. Atraktivan je i uređaj za “električno šokiranje” protivnika. Pogođeni nesretnik će, zbog dezorijentisanosti, posle udara, krenuti na svoje saborce.

Sistem za brzu upotrebu opreme može da deluje zbunjujuće manje iskusnim igračima, ali se igra trudi da bude dovoljno uslužna, kako bi na što lakši način naučila igrače da izvuku maksimum iz svog arsenala. Naravno, ako ne želite da komplikujete stvari i vaše pesniće će, u većini slučajeva, biti dovoljne.

Naravno, mračni vitez nije neuništiv. Ako vaši protivnici imaju vatreno oružije, stealth pristup je najbolje rešenje. Mehanika aktivnog stealth-a, šunjanja i brzih in & out akcija sa visine, iz Arkham Assylum, prisutna je i ovde. Detektivski vid dozvoliće vam da, najbolje sa visine, sagledate brojčano stanje i pozicije vaših protivnika. Onda ostaje da ih pažljivo i sistematski očistite sa mape, koristeći gargojle i druge objekte iznad njihovih glava.

Inače, postoje i gedžeti koji su adekvatni u ovim situacijama: poput disruptor-a. Njega koristite da onesposobite protivnikovu utoku, pa kada mu se budete približili biće zanimljivo da vidite kako se nesretnik (ne)snalazi sa pokvarenim oružijem. Ako budete primećeni od veće i jače, dobro naoružane grupe protivnika, igra će vam preporučiti dimnu bombu, koja će vam omogućiti da nestanete iza zida magle.


Osećaj šunjanja je izuzetan i nabijen adrenalinom. Amplifikovan je sjajnom zvučnom podlogom, a atmosferi doprinosi odlično urađena kolektivna psihologija propalica. Oni će, naime, sve više pokazivati znakove straha, kako smakinjete jednog po jednog člana družine.

Dok napredujete kroz Batman: Arkham City dobijaćete iskustvene poene. Njih koristite za nadogradnje odela, gedžeta i borbenih veština. Ovo ima zaista jak uticaj na gameplay, tako da nije reč samo o light RPG elementima. Tako ćete kroz igru dobijati nove veštine, poput mogućnosti otimanja oružija tokom borbe. Broj opcija je ogroman, što ide u prilog tvrdnji da je Batman: Arkham City jedna od najbogatijih akcionih igara u poslednje vreme.

Naravno, nije sve u akciji. Betmen je često nazivan i najboljim detektivom na svetu, a Rocsteady nikako nije želeo da zapostavi ovu titulu. U centru puzzle-avanturističkog segmenta igre je Riddler. Njegovi tragovi razbacani su svuda po gradu, a različiti izazovi rešavaju se na razne načine, što Batman: Arkham City čini i zaista kvalitetnom i originalnom laganom avanturom - ako odaberete da skrenete sa glavne priče i poigrate i ostalo što igra nudi.

Tek kada uđete u koštac sa Riddler-om shvatićete koliko je Arkham City pun tajni i dodatnog sadržaja. Riddler ima taoce širom grada, a da bi otkrili njihove lokacije i da bi ih spasili morate da rešavate zagonetke različitog tipa. Ovo je i jedini način da dođete u kontakt sa negativcima koji nisu “stali” u glavnu priču. Njihove, sekundarne priče i linije misija su podjednako zanimljive.

Ridlerovi trofeji su, kao i u prošloj igri, razbacani svuda po mapi. Neki su skriveni, dok se drugi nalaze na otvorenom - kako bi ih što pre uočili. Onda je na vama da pronađete način kako da stignete do ovih trofeja: kroz pronalaženje tajnih prolaza, rešavanje zagonetki iz okruženja, pravilnu upotrebu gedžeta i sl. Na primer, trofej može biti u kavezu povezanim sa mehanizmom čiji način funkcionisanja morate da provalite da bi stigli do njega.

Pristune su i Ridlerove zagonetke koje se rešavaju gledanjem iz pravog ugla, kao i one u formi pitanja. Odgovor se, obično, nalazi u okruženju, samo ga trebate naći. Postoje i misije gde morate da se bavite modernom forenzikom, da pratite trajektoriju metaka i tragove krvi, te da se trkate sa vremenom. Tonu dodatnog sadržaja, kao šlag na tortu, upotpunjuje i mogućnost igranja sa Ženom mačkom.

Kada budete konačno završili Batman: Akrham City velike su šanse da ćete imati potrebu da, još jednom, odigrate ovog remek-delo i obnovite gradivo. New Game Plus opcija aktivira se posle kompletiranja igre. Ovde se sav vaš napredak prenosi u novu igru, a protivnici su sada pametniji i teži, a igra vas više neće obaveštavati, stilizovanim linijama, kada neprijatelj planira na napadne. Ovo će biti pravi test vaših veština i dokaz da ste doktorirali novog Betmena, kroz razvijanje osećanja i sluha za ritam borbe.

Ogromna ponuda ovog zaista velikog, ali vrednog, 18 gigabajta teškog, paketa ne završava se tu. Sobe sa izazozivma Betmena stavljaju u teške situacije, bilo da je reč o borbi ili stealth deonicama.

Batman: Akrham City igračima omogućava da se užive u ulogu super heroja kao nikada do sada. Brojni gedžeti i izuzetno bogat, a jednostavan za savladavanje, borbeni sistem, nateraće gejmere da razmišljaju kao Betmen. Tona opcija i odličan odnos izazova i nagrade garantuju visoku vrednost ponovnog prelaženja. Zbog svega navedenog, ali i zahvaljujući fantastičnoj atmosferi, moćnom avanturističkom sloju i atraktivnom stealht elementu, Batman: Arkham City predstavlja jednu od najboljih igara godine i savršen akcioni naslov.

SKYRIM OPIS: SIMULACIJA ŽIVOTA U VREME MAGIJE I ZMAJEVa

Svaki put kada uključite SKYRIM poručićete stvarnom životu “zbogom”, na određeno vreme. Toliko je dobar. Ultimativni fantastični beg od stvarnosti i svakodevnice. Nešto najbliže virtuelnoj realnosti. Simulacija života u vreme magije i zmajeva!

Probudio sam se, po prvi put posle nebrojano puno dana, u sopstvenom krevetu. Nije mi trebalo puno vremena da skućim sebi kućicu u Vajtranu. Možda je jeftina, ali je savršena - dom sa dušom. Na žalost, prošlo je puno vremena kada sam poslednji put odmarao ovde.

Bio sam na dugom putešestviju sa ciljem da skupim sve retke sastojke za moj omiljeni hobi: alhemiju. Radio sam i na ispunjenju svog sna da postanem najbolji kovač u Skyrim-u. Nema boljeg mača i oklopa od onog koji sam napravim. Neko vreme osećao sam se loše. Ili je to bio moj lik? Ljudi su mu (“mi”?) govorili da izgleda(m) loše. Postao sam vampir.

Najpre sam bio uplašen: šta to znači? Na koji način će se moje igranje (život u Skajrimu) promeniti? Onda sam naučio da živim sa ovim prokletstvom, da se krijem na otvorenom, da bih konačno pronašao lek. Sada sam, još jednom, ono što, u svetu epske fantastike, želim da budem.

U svakom slučaju, doživeo sam toliko toga. Video zastrašujuća i fascinanta mesta. Borio se protiv zmajeva i džinova, služio sam demonima, ušao sam u snove čoveka da bih isterao strah iz njega, izlečio sam drevno drvo - poslednji primerak svoje vrste, otkinuo sam glavu veštice kako bi u mističnom ritualu prizvao vuka, koga sam ubio, da bih izlečio čoveka-vukodlaka, pratio sam duha koga sam slučajno sreo dok sam išao... više se ne sećam gde.

Kad sam već zaboravio, planiram da ubijem vreme “prirodnom tobogan” vožnjom vodopadom. Ko zna šta me čeka dole... Viiiiiiiiiiii!

Na kraju, vratio sam se svom domu, kako bih kupio spavaću sobu, kuhinju, laboratoriju za alhemiju i sve drugo što mi treba. Sistematskom pedantošću serijskog ubice ređao sam predmete, artefakte i knjige koje sam našao na svom putešestviju. Na zidovima sam kačio štitove i mačeve.

Ovo nisam radio zato što sam opsednut ili zato što Skyrim igram 24/7. Ovo je igra koja će vas dovoljno nagraditi koliko joj god pažnje posvetili - ona je instant beg u svet epske fantastike, bez ikakave složenosti nekog FRP sistema, sasvim igriva i na konzoli, u slobodno vreme. Kompletan razvoj i sve in-game mehanike, koliko god bile složene, razvijaju se organski - prirodno, kao i u stvarnom životu. Bethesda je stvorila ono za čim je tragala godinama unazad.

Zato, kada kupite i uredite kuću u Skajrimu, znajte da ste to uradili zato što je tako logično - to igra, jednostavno traži od vas. Skyrim se igra tako što se u njemu živi.



Sveti gral game dizajna je, priznali to ili ne, stvaranje neverovatno uverljivog sveta koji nudi maksimalnu slobodu. Okruženje igre treba da bude simulacija stvarnosti, gde svi ostali kompjuterski upravljani likovi žive nezavisno od igrača.

To je svet gde najmanja sitnica, uprkos lošijoj grafici, oduševljava više od prizora megalomalnske visokobudžetne majklbejovske destrukcije kakvu viđamo u modernim hiperskriptovanim megalinearnim pucačinama. Skyrim je nešto najbliže ispunjenju ovog ideala.

Sem ogromnog otvorenog sveta koji pruža neviđenu slobodu i sama struktura misija i fabule omogućava neverovatan doživljaj: Skyrim je, kao i svaki drugi svet, sastavljen iz gomile priča: nekih malih, beznačajnih, a opet fascinantih; drugih srednjeg obima, ali i onih globalnih i najvažnijih. Samo je na vama da odlučite kako ćete iskusiti bilo koju od milion priča.

Igru počinjete u okovima, na putu bez povratka. U zemlji Skajrim besni rat, a vi ste osuđeni na smrt. Iznenadna pojava najveće štetočine od svih, velikog zmaja, spasiće vam život. Ubrzo ćete izaći iz pećine u svet veličine 40 kvadratnih kilometara sa jednim zadatkom: da odaberete gde ćete početi svoje putešestvije.

Skyrim može da pokaže put - ali ne i vašu destinaciju. Pokušajte da pratite samo glavnu priču i ako uspete, onda možete da budete monah u stvarnom svetu: jer samo takvo samouzdržavanje, gejmerska askeza, može da bude objašnjenje što ste odlučili da budete toliko dosadni.



Četrdeset kvadratnih kilometara možda ne deluje puno, ali na ovom prostoru smešteno je više tajni, fascinantih i ludih mesta, nego u svim RPG igrama ove godine, zajedno.

Naime, čak da igrate i preko stotinu sati ovu igru, uvek će biti nečeg novog. Svet je impresivniji nego u Morrowind-u i Oblivionu. Horizont prošaran dominantim planinama čini avanturistički aspekt igre uverljivim i zanimljivim: često ćete morati da birate da li da zaobilazite neko brdo ili da pokušate da savladate stenovitu uzbrdicu pred vama.

Iako je Skajrim hladna zemlja, nećete videti samo sneg: smenjivaće se šume, stepe, ravnice, visoravni, jezera i reke. Skoro svaki korak donosi nešto novo. Čak, u igrama epske fantastike, pretežno dosadna utrba zemlje u Skajrimu je raznovrsna. U svakom slučaju, svaka promena ekosistema u okviru Skajrima dolazi sa drugačijom florom, faunom i novim raznovrsnim pretnjama. Prvi kontakt sa većinom novih protivnika predstavlja pravo gejmersko iskustvo.

Međutim, ništa ne oduševljava kao borba sa zmajevima. Zamislite jezivo fijukanje vetra noću i nanose od kojih se okolina jedva raspoznaje. Na maglovitom oblačnom nebu, među vejavicom sakriven, čuje se jeziv zvuk ogromnih krila. Ova zver noći pojavljuje se polako: najpre se ocrtava samo kontura, koja je dovoljna da zaključite da iznad vas kruži zmaj. Preteći, gotovo ritualni, ples smrti oko plena.

Kada se zmaj končano spusti, shvatićete da je Bethesda uložila u ova stvorenja više umeća, nego u bilo koji drugi element igre. Kada budete konačno ubili zmaja osetićete se “prosvetljeno”. Nije mala stvar.



Na žalost, simptom ponavljanja jednog te istog, koji je mučio Oblivion, prisutan je i kod zmajeva. U Skajrimu je, naime, svaki sledeći susret manje zanimljiv, do tačke da je sukob sa ovim bljuvačima vatre samo obaveza. Na sreću, ubijanje zmajeva je daleko zanimljivije i brže od zatvaranja prokletih Oblivion kapija u prethodnoj igri.

Kada smo već kod akcije, Bethesda je najmanje napredovala po pitanju borbe mačevima i drugim hladnim oružijem izbliza. Uprkos fensi kill animacijama, koje su postale must have element svake visokobudžetne igre, borba je, i dalje, sasvim nezanimljiva. Prilikom udaranja jedva da će biti “delovanja zakona fizike”, a o nekoj sofisticiranijoj kontroli i boljim potezima nema ni govora.

Na sreću, ne morate da se borite iz bliza. Upotreba luka i strele je modifikovana i znatno je napredovala od Obliviona. Kontrola je jednostavno takva da imate utisak da zaista koristite luk i strelu. Reakcije pogođenih protivnika nisu sasvim i uvek realne, ali, za razliku od swordplay-a, ovaj aspekt dobija prelaznu ocenu.

Upotreba magije je, takođe, napredovala. Skyrim dolazi sa zanimljivom mehanikom mapiranja moći i oružija, odvojeno u obe ruke, kako to, npr. Bioshock radi. Postoji i mogućnost kombinovanja jedne moći, kako bi ona postala još efikasnija.

Uvedeni su i Dragon Shouts - Zmajevi uzvici, koje vaš lik uči kroz igru. Oni su poput jačih varijanti magija. Dozvoliće vam da lanisrate Džina u orbitu jednim uzvikom, da bljujete vatru, učinite sebe neuništvim na neko vreme i sl.

Kako god odabrali da igrate, mogućnosti su ogromne. Postoji 18 veština i za svaku oko 15 perk-ova, koje je Bethesda u svoje igre uvela sa postapokaliptičnom avanturom Fallout 3. Perkovi se biraju pri svakom podizanju nivou lika, dok razvoj veština teče organski: što više nešto budete radili, to ćete biti bolji u tome. Tako će vaš lik otići u pravcu koji ste sami zacrtali.

Oblivion je ubio poentu RPG-a jer je nivo protivnka ras’o sa igračevim. Igra je, zato, umesto da nagrađuje, u tom smislu, prodavala maglu. I perkovi, ali i mnogo sofisticiraniji sistem napredovanja čine razvoj lika u Skajrimu savršenim i prihavtljivim i za hard-core gejmere i za igrače koji samo žele da se opuste.

Sem glavne priče, prisutne su i druge linije važnih misija, koje su, bar podjednako zanimljive. Gilde iz Obiviona, uz svoje specifičnosti, pristune su i u Skajrimu. Sem misija ove vrste, praktično svaki NPC i mnoge lokacije nude svoje priče i zadatke, tako da je Skyrim jednostavno ogroman. Neverovatno je kako slučajni nasumični susret može da vas pošalje na drugi kraj sveta, u epskom putešestviju povezanom sa drevnim tajnama, opasnim moćima i mnogim drugim stvarima.

U svakom slučaju, za koju god liniju misija da se opredelite, one će biti dovoljno raznovrsne da će vas terati da nastavite dalje. Igra nudi savšren miks avanture, akcije, istraživanja, šunjanja, misterije i svih drugih sastojaka koje čine savršeno isksutvo.

Skyrim, do sada, ima i najbolji interfejs. Ako igrate na konzoli nećete imati problema sa inventarom i drugim menijima, dok će na PC-u biti potrebano navikavanje, imajući u vidu da se radi o značajnom odstupanju od poznate forumule. U svakom slučaju, minimalistički, a opet na epski način stilizovani, interfejs je jedan od najboljih do sada. Veštinama ćete manipulisati kao da je reč o sazveđima i zvezdanim znacima na nebu, što je zaista impresivno.

Ima li Skyrim mana? Na ovo pitanje, može da se odgovori kontra-pitanjem: ima li svet? Bethesda je uvek imala bagovite igre, ali i najveće ambicije. Svet Skajrima ima svoja pravila i svoje anomalije, zakone koje podsećaju na prirodne i neke svoje. Ali ovi bagovi su odavno postali predmet kultnog interesovanja gikova. Postalo je stvar prestiža da naletite na nešto dovoljno bizarno, da bi ga okačili na YouTube.



Dovoljno je reči da je Skyrim bagovit znatno manje od prethodnika i da ti problemi nisu toliki da bi bacili senku na inače genijalno isksutvo. Jednostavno, igra je toliko dobra, da nećete mariti za sitne gluposti. Jednostavno, Bethesda je Bethesda. Čak i igre koje ne razvijaju direktno, već samo izdaju, imaju tonu bagova.

Grafika je, za ovakvu igru, adekvatna i odlična. Skyrim nije šokantni skok vizuelnog isksutva zbog koga se kupuju nove mašine, kao što je bio Oblivon. Ipak, poboljšane teksture, nove tehnike osvetljenja, uverljiv odsjaj sunčevih zraka u jezerima i rekama, magla i nanosi snega realnog izgleda i sve druge male sitnice dodatno utiču na uverljivost sveta.

Naravno, veoma loši i ružni modeli likova (najviše lica) i zaista jadna animacija pokreta nikako se ne slažu sa, za klasu boljim okruženjem.

Ovo je manje važno, jer su dizajneri uraidl neverovatan posao da svet učine uverljviim. Hiljade različitih, “ručno modeliranih” i dobro promišljenih predmeta su dostupni na svakom koraku. O arhitekturi gradova, specifičnostima različitih stilova izgradnje, mogu se napisati naučni radovi. Isto važi i za kulturu, mitologiju, istoriju, književnost, umetnost, društvene grupe i sve druge sastavne elemente društva Skajrima. U kombinaciji sa sinfonijskim saundtrekom izuzetnog umetničkog kvaliteta i savršene produkcije, Skyrim je zaista poduhvat vredan divljenja.

Elder Scrolls V: Skyrim redefiniše pojam open world igara i omogućava viši nivo igračkog iskustva. Umesto da budete sputani skriptovanim sekvencama i jasno definisanom pričom Bethesda vam dozvoljava da bukvalno živite u svetu magije i mačeva. Remek-delo!

The amazing spider man

Eksplozivan uspeh Akrham serije Batman igara kao najboljih igara sa tematikom nekog od proslavljenih super heroja je potvrdio da igre sa super herojima ne moraju biti stvarane isključivo kao brzo unovčavanje skupo plaćene licence kao pratnja letnjim filmskim blockbusterima.
The Amazing Spiderman donekle prati priču istoimenog filma o svima omiljenom paukolikom junaku. Priča sama po sebi je ispričana na tradicionalan način – prvenstveno kroz cutscene koje su osrednje po svom kvalitetu i nivou produkcije, iako relativno dobro spajaju gameplay sekcije.
Open World eksperiment
Mehanika igre se ispoljava kroz klasičnu mešavinu open worlda kroz koji je razbacan bezbroj side misija, predefinisanih koridornih nivoa kroz koji se odvajaju glavne misije i centralnog huba odakle se one započinju. Open world deo je solidno napravljen i iako on služi za odvijanje dela misija i pogotovo boss fightova, njegova primarna upotreba je za odigravanje side misija. Side misije dolaze u nekoliko različitih ukusa, počev od eliminisanja kriminalaca koji terorišu opštu populaciju Menhetna, do sprečavanja većih oružanih pljački. Iako nisu preterano kreativne, side misije služe kao solidan predah od dosta dugih glavnih misija, ali i kao nagradu dodeljuju igraču XP poene koji služe za otključavanje novih Spidermanovih sposobnosti i unapređenje postojećih.
Upgrade sistem je vrlo sličan onome viđenom u Arkham Cityu. Spiderman ima 2 različita seta unapređenja. Jedan se sastoji od njegovih super moći (poput lakšeg stealth eliminisanja protivnika), dok je drugi vezan za gedžete koje upotrebljava. XP poeni koji se dobijaju eliminsanjem protivnika i uspešnim kompletiranjem misija služe za otključavanja sposobnosti iz prvog seta, dok uništavanja sintetičkih neprijatelja i tureta dodeljuju Tech poene koji služe za kupovinu novih gedžeta.


Proverene ideje
Combat sistem je takođe sličan Arkhamovom. Većinu neprijatelja je moguće likvidirati stealth pristupom i time praktično izbeći normalnu CQC borbu sa njima. U slučaju da igrač preferira direktniji pristup prelaženja igre, moguće je koristiti klasičan sistem chainovanja bonusa napadanjem protivnika i izbegavanja protivničkih napada. Combat sistem nema previše različitih napada, ali je dobro animiran sa odlično dizajniranim završnim potezima.
Novina u serijalu igara o Spidermanu je Webrush mod, gde se igra usporava praktično do nivoa zamrzavanja vremena i gde se kamera prebacuje u perspektivu 1. lica, a igraču se stavlja na raspolaganje da se mrežom prebaci na bilo koju udaljenu poziciju. S obzirom da je klasično kretanje kroz grad putem mreže vrlo brzo, Webrush omogućava efikasnije dostizanje tražene pozicije, ali pruža i veliku pomoć prilikom okršaja sa protivnicima.
Zamerku je moguće uputiti na boss fightove koji su svi redom repetivni, svode se na savladavanje vrlo jednostavnih šablona i u suštinu su prilično laki, iako su same borbe vrlo teatralne. Implementirani QTE sistem izuzetno podseća na God of War i njegove klonove, iako za tako nečim i nije bilo preke potrebe.
Grafika i prezentacija
Grafička komponenta igre je na solidnom nivou, iako ukupan nivo poliranja nije dostojan AAA open world igara, poput GTA serijala. Uopšteno, same animacije i teksture i nisu toliko loše, ali utisak dosta kvari kvalitet celokupnog prikaza, koji pati od dosta jaggija i neujednačenosti. Igra ne koristi napredne rendering tehnike, ali je, zbog integriteta celokupnog prikaza slike, kvalitet unutrašnjih nivoa morao ostati na nivou open world dela, koji zbog ogromnog draw distancea pati od određenih kompromisa. Framerate je relativno stabilan i ne utiče preterano na combat sistem, koji po svom dizajnu ne zahteva ultra precizne komande kako bi se prikazao u najboljem svetlu. Zvuk je vrlo dobro odrađen i potpuno nenametljiv.
Replay value igre se u suštini svodi na otključavanje dodatnih kostima i sakupljanje raznih collectable itema razbacanih po Menhetnu, poput stripova kojih ima čitavih 700. Iako glavna priča nije previše duga, sporednog sadržaja ima sasvim dovoljno da opravda kupovinu igre igračima koji traže nešto više od 6 sati gameplaya kako bi investirali nekoliko hiljada dinara u igru.


Konačan utisak
Ukupan utisak o The Amazing Spidermanu zavisi, kao i kod većine igara kreairanih na osnovu licenci, od toga koliko tačno volite Spidermana. Za okorele fanove stripa i animiranih adaptacija, ovo će definitivno biti jedna od najboljih igara o Spidermanu. Prosečnim igračima koji ne pate od nostalgije, ukupan utisak će biti negde na nivou nedavno opisanog Prototype 2.
Solidno, ali i dalje ne na nivou Arkham Citya.

Bettlefield 3

Najnovija inkarnacija popularne akcione multiplayer franšize konačno je među nama. Battlefield 3 podiže ulog u ratu za najbolju modernu pucačinu multiplayer iskustvom koje je najbogatije do sada, ali se sapliće kod linearne i generične solo kampanje, zbog čega ćete imati utisak da igrate dve različite igre.

 Izlizana priča, single player smešten u virtuelni hodnik i ular oko glava gejmera prestaje da bude važan kada okusite online ponudu ove pucačine. Moćna multiplayer platforma i društvena mreža za gejmere, Battlelog, biće vaša cetralna tačka za pokretanje igre, nalaženje servera, komunikaciju sa prijateljima, hvalisanje zbog uspeha i praćenje statistike.

Kada se konačno nađete na bojištu, ako ste početnik, nećete imati pojma šta vas je snašlo - gde da idete, šta da radite, ali jedno je sigurno: bićete oduševljeni, čak zastrašeni megalomanskom razmerom ovog iskustva. Ovde multiplayer mape nisu tereni za paintball i arene za brzo igranje: one su prave regije sa razrađenim geografskim i urbanim elementima. Na istoj mapi smenjivaće se vojne baze, gradsko okruženje i priroda. Biće potrebne nedelje igranja da doktorirate jednu mapu, a velike su šanse da je u celosti nećete videti dok ne kompletirate nekoliko multiplayer sesija. Sve mape su dostupne u svim multiplayer modovima, uz izvesne modifikacije.

Battlefield 3 multplayer je otvoreni sandbox kooji pruža najveću slobodu koju smo videli kod ovakve vrste igre: ovde nije štos da naučite mapu kako bi znali cool mesta za štek i kako bi pronašli najbolje rute, tačke prilaza i mesta za eliminaciju protivnika. Svet je suviše otvoren da su mogućnosti beskonačne: naravno postoje bolje ili lošije lokacije, ali broj mogućih pristupa je ogroman. Igra je i savršeno balansirana: na primer, desiće se da ne možete da mrdnete od snajperista, ali kada otkrijete u kom grmu leži zec, prevlast će biti u vašim rukama. Za svaku taktiku postoji lek, a ne postoji jedini najbolji pristup.

Novi Team Deathmatch mod donosi brži gejming i iskustvo koje više liči na konkurenciju. Tada je Battlefield 3 više individualna igra, ali ostali modovi mnogo više cene timski rad. Igra će vas nagraditi za timske akcije kao što je dopuna municije, lečenje zdravlja ili jednostavna vatrena podrška. Ako dovoljno zasipate paljbom neposrednu blizinu protivnika njemu će se slika zamutiti na neko vreme - dovoljno da spasite saborca u nevolji i da zaradite puno poena za preko potrebne nadogradnje.

Biraćete između četiri klase. Svaka ima svoje oružije, opremu i diktira određeni stil igranja. Kako napredujete otključaćete mnoge zanimljive sitnice, poput robota koji postavlja eksploziv umesto inženjera. Sem akcije, važno je i kako do nje stižete: zavisno od moda igre, sem kopnenih vozila, imaćete priliku da upravljate i helihopterom ili avionom. Ovo nema sasvim arkadni karakter, tako da je reč o gameplay elementu koji se uči. Battlefield 3 je igra koja od početnika traži da prati akciju i da se ne pravi pametan, a znanje će, vremenom, samo doći. Ako baš želite od starta do solirate, konstatovaćemo samo da ćemo sa uživanjem gledati kako se vaš avion zakucava u planinu koju niste umeli da zaobiđete pod protivničkim pritiskom.

Battlefeld 3 donosi manju destruktabilnost objekata nego Bad Company 2, ali je ona i dalje prisutna u znatno većoj meri nego što je to slučaj sa konkurencijom.

Multiplayer nije bez bagova: videćete stopala vojnika u ležećem položaju kako prolaze kroz zid ili glavu oborenog vojnika koja prolazi kroz vrata džipa. Ovo se ne dešava često i ne utiče na stabilnost i fluidnost igranja.

Ako vam iz nekog razloga padne na pamet da probate solo kampanju shvatićete da je pred vama druga vrsta igre, vredna ignorisanja. Dok je Bad Company doneo zabavnu priču protkanu humorom, Battlefield 3 se bavi ozbiljnom globalnom pretnjom kroz standardnu infantilnu formulu: hrapavai glasovi, nadrkani likovi, situacija koja uključuje oružije za masovno uništenje i naravno lude Ruse. Sve bi to bilo ok da igra nudi slobodu iz multiplayer-a. Umesto toga, Battlefield 3 solo iskustvo igrače stavlja u virtuelni linearni hodnik i traži od njih da mnogo ne razmišljaju. Postoje i takozvani brzi događaji koji od igrača traže da pretisnu odgovarajući taster u pravom trenutku. Jednostavno, razočaravajuće. Jedini razlog za igranje solo kampanje leži u fantastičnoj grafici.

Kooperativno isksutvo je znatno zanimljivije, ali Battelfield 3 u tom segmentu nudi svega šest misija.

Grafički i tehnički, teško je naći zamerke. Ako ste investirali u vašu mašinu vreme je da počnete da se hvalite što Battlefield 3 kod vas izgleda bolje nego na konzolama. Ukoliko, ipak, posedujete Xbox 360, Playstation 3 ili nešto slabiji PC, ova pucačina će i dalje izgledati konkurentno i više nego pristojno. U punoj snazi, Frostbite 2 Engine donosi fotorealističnu igru dima, senki i svetlosti. Teško je da se odlučimo da li su impresivniji segmenti smešteni danju ili noću, kada kontrast mraka i fluorescentne svetlosti stvara wow efekat na svakom koraku.

Battlefield 3 nije bez svojih problema, ali ova igra, u multiplayer smislu, predstavlja veliki i logičan korak u evoluciji žanra. Online isksutvo je veoma zarazno, i sa tonom stvari koje možete da radite, tako da garantuje da neće dosaditi mesecima. Možda nije kandidat za igru godine ali je, za sada, očigledan izbor za najbolji multiplayer 2011-te.