Prototype 2

VIDEO RECENZIJA - James Heller je agresivni crnac koji voli puno psovati, a kada zahvaljujući Alexu Merceru postane super-mutant, zabavne stvari se počnu događati. Pod time podrazumijevamo puno krvi. Jako puno krvi.


Brzim sprintom po zidovima nebodera u par sekundi se nađete na vrhu, bacite se s krova i preletite par stotina metara kako bi upali u neprijateljsku bazu. Prva dva vojnika rasječete napola prije nego što su stigli shvatiti što se događa, trećeg dekapitirate sa stilom, a četvrtog bacate prema helikopteru koji je taman krenuo pucati po vama. To nije bilo dovoljno za potpuno onesposobiti helikopter, pa ste skočili u zrak 20 metara i uhvatili neprijateljsku letjelicu žilama kojima ste okolne objekte i ljude bacili prema njoj golemom brzinom. Helikopter je eksplodirao, a ubijanje nekolicine preživjelih neprijatelja bio je rutinski posao, svejedno obavljen u stilu i s puno krvi. Iz baze išetate ponosni što ste upravo izvršili fin masakr nad neprijateljskom đubradi koja vas, unatoč debeloj brojčanoj nadmoći nije uspjela ozbiljnije povrijediti.

Činjenica je da smo svi mi zapravo pomalo sadistički nastrojena bića kojima prethodni scenarij zvuči dosta zabavno, zar ne? Pogledajte onda našu video recenziju Prototypea 2 jer smo posebno pazili da takvih scena nikako ne nedostaje. No ukoliko ste više čovjek od teksta, ignorirajte video ispod i uposlite taj kotačić na mišu - tekstualna recenzija je ionako malo detaljnija.


Neki od vas su možda malo moralnije osobe, pa im gore spomenuto brutalno i bezumno nasilje treba opravdati nekim uvjerljivim razlogom, tipa - spomenuti vojnici su zle osobe koje nikada nisu kupile igru ili album već ih uvijek preuzimaju putem torrenata. Nedovoljno dobar razlog? Okej, vojnici slušaju cajke, ali se za Dan pobjede i domovinske zahvalnosti svejedno nalaze u prvim redovima na koncertu Marka Perkovića Thompsona s podignutom desnicom u zraku. Plastična krunica i crna majica s velikim, ušatim slovom „U“ included. To je već sasvim okej razlog za spomenutu brutalnost, no za svaki slučaj ćemo ga ipak još bolje opravdati - vojnici su zle i nemoralne osobe koje nemilosrdno ubijaju civile i provode užasne pokuse na njima. Eto. To je sada sasvim u redu.

Poanta ovog uvoda, koji je opet dosta duži nego što je to bila prvobitna namjera jest: bezumna, brutalna open-world akcija i iživljavanje na neprijateljima poput onog u prvom paragrafu uvijek prolaze. Upravo takav naslov bio je prethodnik igre koju danas recenziramo, Prototype - igra s jako zabavnim gameplayom, no određenim problemima koji su spriječili da postane jedna od onih igara o kojima ćemo pričati unucima tijekom zimskih noći uz upaljenu vatru u kaminu.

ZA MENE SAMO PRIRODNO...

Dakle, ovaj put se nalazimo u čizmama Jamesa Hellera, čovjeka čiji su kćer i žena ubijeni, a on za njihovu smrt okrivljuje Alexa Mercera, momka s kojim smo se zabavljali u prvom dijelu. Upravo ga šjor Alex zarazi svojim virusom, zbog čega dobiva mrvicu natprirodne moći dosta slične njegovima, a ubrzo otkriva i da stvari nisu onakve kakvima se čine na prvu. Pravi zlikovci u ovoj priči su GENTEK znanstvena korporacija zajedno s Blackwatchom, vojnom silom koja bi trebala zaštiti civile od virusa, no zapravo ih koristi za brutalne eksperimente i praktički hrani čudovišta nevinim ljudima. Eto opravdanja za brutalno kidanje organa zlim vojnicima, woo!

Heller je samo agresivac koji nije sposoban sklopiti inteligentnu rečenicu bez bujice psovki.
James Heller je crnac, odluka kojom su developeri očito htjeli pokazati kako sve rase mogu jednako uvjerljivo kidati udove zlikovcima. Živjela jednakost! Priča se pomalo raspliće kroz stilski zanimljivo odrađene cutscene koje se prikazuju kada konzumirate određenu metu. Da, konzumirate. Važno je zdravo se hraniti. Likovi u priči su dosta slabo razvijeni, za nikoga vas neće biti ni najmanje briga briga, a većina meta koje trebate proždrijeti ionako izgleda jednako - ili su vojnici ili znanstvenici. Naš protagonist trebao bi biti emotivac koji je dosta pogođen smrću svoje obitelji, no zapravo je samo agresivac koji nije sposoban sklopiti inteligentnu rečenicu bez bujice psovki.

VITICE, HRANJENJE, TENKOVI, PAŠTETA

Doduše, očito je kako je i ovaj put sama priča element igre kojemu je posvećeno manje pažnje, dok je fokus na uistinu zabavnom gameplayu. Kao što smo spomenuli, naš Heller izuzetno je moćan frajer koji se po ovom open-world New Yorku može iživljavati na doista raznolike načine. Njegove ruke zahvaljujući vrckavom virusiću po potrebi se pretvaraju o oružja poput golemih kandži, smrtonosnih vitica, dalekometnog biča, kamenog štita za obranu od projektila... Jedan od impresivnijih načina oduzimanja života jadnim i nespremnim vojnicima jest kreiranje crne rupe pomoću spomenutih vitica, koja jadnike uvuče unutra, a zatim čisto usput i eksplodira te raznese pola kvarta. Jer zašto ne.

Koje ćete od nekolicine impresivnih oružja iskoristiti u zadanom trenutku odlučujete postavljanjem jednog oružja na lijevi klik miša, a jednog na desni, tako da zapravo možete izvoditi raznolike kombinacije koje vam u tom trenu padnu na pamet i najbolje odgovaraju situaciji.

Prototype 2 screenshots

Ukoliko niste igrali prvi dio, ta činjenica ne bi trebala predstavljati prevelik problem, budući da je igrina priča gotovo posve odvojena od prethodne. Možda će vam trebati mrvicu duže da se „ufurate“ u igrinu mehaniku i kontrole nego nekome tko je igrao, no rekao bih da je, odokativno, riječ o maksimalno pola sata navikavanja. Već u samom početku osjećate se dosta nadmoćni u odnosu na vojnike, no tada su još sposobni predstavljati određen problem ukoliko su debelo brojčano nadmoćniji i imaju pokoji helikopter ili tenkić. S vremenom naš agresivni crnac dosta napreduje i dobiva nove moći pa je bez ozbiljnijeg problema sposoban u par minuta razvaliti sve što se miče usred neprijateljske baze. To je ujedno i jedan od igrinih problema – rijetko predstavlja ozbiljniji izazov, neprijatelji doduše s vremenom postaju opasniji i kompliciraniji za ubijanje, no njihov napredak je prilično inferioran u odnosu na Hellerov pa ćete se rijetko naći u situaciji s ozbiljnijom opasnošću umiranja.

Tupastim vojnicima nikad nije pretjerano čudno što njihov poznanik odjednom iz razonode trčkara po zidovima obližnje zgrade.
Spomenuli smo takozvano konzumiranje, proces u kojem Heller praktički proždre metu, čime si poveća health, a ujedno može i preuzeti njen oblik te na taj način zavarati neprijateljske vojnike. Pomalo je smiješno što tupastim vojnicima nikad nije pretjerano čudno što njihov poznanik odjednom iz razonode trčkara po zidovima obližnje zgrade. Igra tako ima i taj stealth element, u kojem određenu metu trebate konzumirati bez da vas itko vidi, što se obavlja procesom tihe eliminacije (odnosno opet - konzumacije, ali konstantno ponavljanje te riječi malo retardirano zvuči) jednog po jednog neprijatelja u metinoj blizini, dok jadnik ili jadnica ne ostanu potpuno sami. Jednolikost pokušavaju spriječiti i različiti bonusi koje igra daje u određenim situacijama, a koji traže ubijanje na specifičan način i trude se unijeti malo raznolikosti.


Prototype 2 screenshots

Heller može pokupiti bilo koje oružje ubijenog neprijatelja i iskoristiti ga protiv njegovih suboraca, no puno više zabave pruža ubijanje vlastitim rukicama preobraženima u sredstva za brutalnu egzekuciju i destrukciju. Također, nakon nekog vremena moći ćete uredno upadati u neprijateljska vozila i voziti ih, usputno pucajući po njihovim pravim vlasnicima. Zgodna novina, no vjerojatno je nećete pretjerano koristiti, budući da ste dosta brži, pa i destruktivniji van vozila.

Osim glavne kampanje, igra ima onaj element esencijalan za open-world naslove: sporedne misije te stvari koje možete skupljati po gradu. New York je podijeljen na tri zone, a svaka ima nekolicinu usputnih zadačića: jazbine koje treba počistiti od zaraženih, vojničke baze koje treba sravniti sa zemljom te „crne kutije“ koje treba pronaći, a koje ujedno pomažu u otkrivanju dijelova priče. Problem s misijama, posebno u glavnoj kampanji jest repetitivnost - gotovo uvijek se na kraju svedu na konzumiranje određenog frajera kako bi otkrili njegov dio priče i svoju sljedeću metu. Do samog cilja vodi impresivna količina destrukcije i krvi, no koliko god se dobro zabavili u procesu, bilo bi fino da su ciljevi ponešto raznovrsniji. Za završavanje glavne kampanje i sporednih misija potrebno je nekih 15 sati.


Prototype 2 screenshots

Naš nemam-obitelj-ali-jebeno-puno-psujem junak napreduje na dva načina standardnim RPG level-upanjem kada skupi dovoljno XP bodova, a tada možemo izabrati segment koji nam u tom trenutku djeluje najoptimalniji za unapređenje (poput brzine kretanja, količine healtha, snage i slično), dok raznolika zanimljiva unapređenja svojih mutacija dobiva i obavljanjem sporednih misija.

TEHNIKALIJE. TEHNIKA. LIJE.

PC verzija izgleda ponešto bolje nego njeni kolege na konzolama. Tu su veći draw distance te ponešto povećan framerate zbog kojeg opaka klanja na računalima izgledaju malo kvalitetnije ukoliko imate dovoljno jaku konfiguraciju. Doduše, grafika je još uvijek samo prolazna, usudili bi se reći i pomalo ispodprosječna, što developer može pokušati opravdati brzinom Hellerovog kretanja po gradu te golemom broju jedinica koje su često na ekranu u većim bitkama. Cut-scene su stilski zanimljivo odrađene, sastoje se samo od crne i bijele boje visokog kontrasta te povremenih bljeskova crvene ili plave te dramatične montaže. Ovaj stil koristi se i kada Hellerov health postane nizak kako bi upozorio na ozbiljnu mogućnost smrti u bliskoj budućnosti.


Prototype 2 screenshots

Kontrole i kamera mogu biti malo problematični, posebice kad se traži preciznost. Recimo, ako u grupi od nekoliko desetaka vojnika trebate na brzinu pokupiti samo jednog, teško da će vam to isprve poći od ruke. Prototype 2 igra je koju nije nemoguće igrati s mišem i tipkovnicom, no puno prirodnije joj „leži“ gamepad. Mišonji se zna dogoditi i da bude malo problematičan te zastajkuje radi povremenih naglih promjena FPS-a.

ZAŠTO SEDAMDESETJEDAN?
Prototype 2 možda ne donosi velike inovacije u gaming, možda nema najinteligentniju priču , kvragu, možda nije ni grafički savršen, ali jedno je sigurno - prokleto je zabavan. Svi smo mi mali sadisti koji uživaju u bezumnom te brutalnom nasilju i destrukciji, kao i osjećaju slobode te nadmoći.

Spomenute mane igri bi zbog zabavnog gameplaya oprostili da se i u tom segmentu nije našao koji problem, poput repetitivnosti misija te činjenice da igra ne predstavlja ozbiljan izazov. Naime, ritam igre je dobar, svakih par sati dobijete neku novu sposobnosti i napredujete, čime postajete sve moćniji, no težina i jačina neprijatelja ne raste proporcionalno sa snagom našeg junaka. Nažalost, ni ovo neće biti igra o kojoj ćemo pričati unucima, no sigurni smo kako vam svejedno može pružiti sate brutalne zabave prijeko potrebne po ovim vrućinama.

The amazing spider man

Eksplozivan uspeh Akrham serije Batman igara kao najboljih igara sa tematikom nekog od proslavljenih super heroja je potvrdio da igre sa super herojima ne moraju biti stvarane isključivo kao brzo unovčavanje skupo plaćene licence kao pratnja letnjim filmskim blockbusterima.
The Amazing Spiderman donekle prati priču istoimenog filma o svima omiljenom paukolikom junaku. Priča sama po sebi je ispričana na tradicionalan način – prvenstveno kroz cutscene koje su osrednje po svom kvalitetu i nivou produkcije, iako relativno dobro spajaju gameplay sekcije.
Open World eksperiment
Mehanika igre se ispoljava kroz klasičnu mešavinu open worlda kroz koji je razbacan bezbroj side misija, predefinisanih koridornih nivoa kroz koji se odvajaju glavne misije i centralnog huba odakle se one započinju. Open world deo je solidno napravljen i iako on služi za odvijanje dela misija i pogotovo boss fightova, njegova primarna upotreba je za odigravanje side misija. Side misije dolaze u nekoliko različitih ukusa, počev od eliminisanja kriminalaca koji terorišu opštu populaciju Menhetna, do sprečavanja većih oružanih pljački. Iako nisu preterano kreativne, side misije služe kao solidan predah od dosta dugih glavnih misija, ali i kao nagradu dodeljuju igraču XP poene koji služe za otključavanje novih Spidermanovih sposobnosti i unapređenje postojećih.
Upgrade sistem je vrlo sličan onome viđenom u Arkham Cityu. Spiderman ima 2 različita seta unapređenja. Jedan se sastoji od njegovih super moći (poput lakšeg stealth eliminisanja protivnika), dok je drugi vezan za gedžete koje upotrebljava. XP poeni koji se dobijaju eliminsanjem protivnika i uspešnim kompletiranjem misija služe za otključavanja sposobnosti iz prvog seta, dok uništavanja sintetičkih neprijatelja i tureta dodeljuju Tech poene koji služe za kupovinu novih gedžeta.


Proverene ideje
Combat sistem je takođe sličan Arkhamovom. Većinu neprijatelja je moguće likvidirati stealth pristupom i time praktično izbeći normalnu CQC borbu sa njima. U slučaju da igrač preferira direktniji pristup prelaženja igre, moguće je koristiti klasičan sistem chainovanja bonusa napadanjem protivnika i izbegavanja protivničkih napada. Combat sistem nema previše različitih napada, ali je dobro animiran sa odlično dizajniranim završnim potezima.
Novina u serijalu igara o Spidermanu je Webrush mod, gde se igra usporava praktično do nivoa zamrzavanja vremena i gde se kamera prebacuje u perspektivu 1. lica, a igraču se stavlja na raspolaganje da se mrežom prebaci na bilo koju udaljenu poziciju. S obzirom da je klasično kretanje kroz grad putem mreže vrlo brzo, Webrush omogućava efikasnije dostizanje tražene pozicije, ali pruža i veliku pomoć prilikom okršaja sa protivnicima.
Zamerku je moguće uputiti na boss fightove koji su svi redom repetivni, svode se na savladavanje vrlo jednostavnih šablona i u suštinu su prilično laki, iako su same borbe vrlo teatralne. Implementirani QTE sistem izuzetno podseća na God of War i njegove klonove, iako za tako nečim i nije bilo preke potrebe.
Grafika i prezentacija
Grafička komponenta igre je na solidnom nivou, iako ukupan nivo poliranja nije dostojan AAA open world igara, poput GTA serijala. Uopšteno, same animacije i teksture i nisu toliko loše, ali utisak dosta kvari kvalitet celokupnog prikaza, koji pati od dosta jaggija i neujednačenosti. Igra ne koristi napredne rendering tehnike, ali je, zbog integriteta celokupnog prikaza slike, kvalitet unutrašnjih nivoa morao ostati na nivou open world dela, koji zbog ogromnog draw distancea pati od određenih kompromisa. Framerate je relativno stabilan i ne utiče preterano na combat sistem, koji po svom dizajnu ne zahteva ultra precizne komande kako bi se prikazao u najboljem svetlu. Zvuk je vrlo dobro odrađen i potpuno nenametljiv.
Replay value igre se u suštini svodi na otključavanje dodatnih kostima i sakupljanje raznih collectable itema razbacanih po Menhetnu, poput stripova kojih ima čitavih 700. Iako glavna priča nije previše duga, sporednog sadržaja ima sasvim dovoljno da opravda kupovinu igre igračima koji traže nešto više od 6 sati gameplaya kako bi investirali nekoliko hiljada dinara u igru.


Konačan utisak
Ukupan utisak o The Amazing Spidermanu zavisi, kao i kod većine igara kreairanih na osnovu licenci, od toga koliko tačno volite Spidermana. Za okorele fanove stripa i animiranih adaptacija, ovo će definitivno biti jedna od najboljih igara o Spidermanu. Prosečnim igračima koji ne pate od nostalgije, ukupan utisak će biti negde na nivou nedavno opisanog Prototype 2.
Solidno, ali i dalje ne na nivou Arkham Citya.

Bettlefield 3

Najnovija inkarnacija popularne akcione multiplayer franšize konačno je među nama. Battlefield 3 podiže ulog u ratu za najbolju modernu pucačinu multiplayer iskustvom koje je najbogatije do sada, ali se sapliće kod linearne i generične solo kampanje, zbog čega ćete imati utisak da igrate dve različite igre.

 Izlizana priča, single player smešten u virtuelni hodnik i ular oko glava gejmera prestaje da bude važan kada okusite online ponudu ove pucačine. Moćna multiplayer platforma i društvena mreža za gejmere, Battlelog, biće vaša cetralna tačka za pokretanje igre, nalaženje servera, komunikaciju sa prijateljima, hvalisanje zbog uspeha i praćenje statistike.

Kada se konačno nađete na bojištu, ako ste početnik, nećete imati pojma šta vas je snašlo - gde da idete, šta da radite, ali jedno je sigurno: bićete oduševljeni, čak zastrašeni megalomanskom razmerom ovog iskustva. Ovde multiplayer mape nisu tereni za paintball i arene za brzo igranje: one su prave regije sa razrađenim geografskim i urbanim elementima. Na istoj mapi smenjivaće se vojne baze, gradsko okruženje i priroda. Biće potrebne nedelje igranja da doktorirate jednu mapu, a velike su šanse da je u celosti nećete videti dok ne kompletirate nekoliko multiplayer sesija. Sve mape su dostupne u svim multiplayer modovima, uz izvesne modifikacije.

Battlefield 3 multplayer je otvoreni sandbox kooji pruža najveću slobodu koju smo videli kod ovakve vrste igre: ovde nije štos da naučite mapu kako bi znali cool mesta za štek i kako bi pronašli najbolje rute, tačke prilaza i mesta za eliminaciju protivnika. Svet je suviše otvoren da su mogućnosti beskonačne: naravno postoje bolje ili lošije lokacije, ali broj mogućih pristupa je ogroman. Igra je i savršeno balansirana: na primer, desiće se da ne možete da mrdnete od snajperista, ali kada otkrijete u kom grmu leži zec, prevlast će biti u vašim rukama. Za svaku taktiku postoji lek, a ne postoji jedini najbolji pristup.

Novi Team Deathmatch mod donosi brži gejming i iskustvo koje više liči na konkurenciju. Tada je Battlefield 3 više individualna igra, ali ostali modovi mnogo više cene timski rad. Igra će vas nagraditi za timske akcije kao što je dopuna municije, lečenje zdravlja ili jednostavna vatrena podrška. Ako dovoljno zasipate paljbom neposrednu blizinu protivnika njemu će se slika zamutiti na neko vreme - dovoljno da spasite saborca u nevolji i da zaradite puno poena za preko potrebne nadogradnje.

Biraćete između četiri klase. Svaka ima svoje oružije, opremu i diktira određeni stil igranja. Kako napredujete otključaćete mnoge zanimljive sitnice, poput robota koji postavlja eksploziv umesto inženjera. Sem akcije, važno je i kako do nje stižete: zavisno od moda igre, sem kopnenih vozila, imaćete priliku da upravljate i helihopterom ili avionom. Ovo nema sasvim arkadni karakter, tako da je reč o gameplay elementu koji se uči. Battlefield 3 je igra koja od početnika traži da prati akciju i da se ne pravi pametan, a znanje će, vremenom, samo doći. Ako baš želite od starta do solirate, konstatovaćemo samo da ćemo sa uživanjem gledati kako se vaš avion zakucava u planinu koju niste umeli da zaobiđete pod protivničkim pritiskom.

Battlefeld 3 donosi manju destruktabilnost objekata nego Bad Company 2, ali je ona i dalje prisutna u znatno većoj meri nego što je to slučaj sa konkurencijom.

Multiplayer nije bez bagova: videćete stopala vojnika u ležećem položaju kako prolaze kroz zid ili glavu oborenog vojnika koja prolazi kroz vrata džipa. Ovo se ne dešava često i ne utiče na stabilnost i fluidnost igranja.

Ako vam iz nekog razloga padne na pamet da probate solo kampanju shvatićete da je pred vama druga vrsta igre, vredna ignorisanja. Dok je Bad Company doneo zabavnu priču protkanu humorom, Battlefield 3 se bavi ozbiljnom globalnom pretnjom kroz standardnu infantilnu formulu: hrapavai glasovi, nadrkani likovi, situacija koja uključuje oružije za masovno uništenje i naravno lude Ruse. Sve bi to bilo ok da igra nudi slobodu iz multiplayer-a. Umesto toga, Battlefield 3 solo iskustvo igrače stavlja u virtuelni linearni hodnik i traži od njih da mnogo ne razmišljaju. Postoje i takozvani brzi događaji koji od igrača traže da pretisnu odgovarajući taster u pravom trenutku. Jednostavno, razočaravajuće. Jedini razlog za igranje solo kampanje leži u fantastičnoj grafici.

Kooperativno isksutvo je znatno zanimljivije, ali Battelfield 3 u tom segmentu nudi svega šest misija.

Grafički i tehnički, teško je naći zamerke. Ako ste investirali u vašu mašinu vreme je da počnete da se hvalite što Battlefield 3 kod vas izgleda bolje nego na konzolama. Ukoliko, ipak, posedujete Xbox 360, Playstation 3 ili nešto slabiji PC, ova pucačina će i dalje izgledati konkurentno i više nego pristojno. U punoj snazi, Frostbite 2 Engine donosi fotorealističnu igru dima, senki i svetlosti. Teško je da se odlučimo da li su impresivniji segmenti smešteni danju ili noću, kada kontrast mraka i fluorescentne svetlosti stvara wow efekat na svakom koraku.

Battlefield 3 nije bez svojih problema, ali ova igra, u multiplayer smislu, predstavlja veliki i logičan korak u evoluciji žanra. Online isksutvo je veoma zarazno, i sa tonom stvari koje možete da radite, tako da garantuje da neće dosaditi mesecima. Možda nije kandidat za igru godine ali je, za sada, očigledan izbor za najbolji multiplayer 2011-te.

Max Payne 3

 Malo je uverljivih likova u igrama koji su propatili više od Maksa Pejna. Čovek je sinonim za patnju i bol. Ako je prethodni deo akcione serije Max Payne govorio o njegovom padu, trojka je posvećena njegovom spektakularnom životarenju na dnu. 



Koliko god prethodna fraza zvučala paradoksalno ona je istinita. Možda je Maks alkoholičar i slomljen čovek, ali kada se do’vati naoružanja, pod kontrolom igrača, njegov rutinski, ali istovremeno atraktivni, smrtonosni ples sa mecima postaje temelj jednog od najboljih gameplaya koji smo videli ove godine.

Rockstar je ispunio obećanje: ovaj studio je napravio modernu igru koja prihvata nove trendove zaslužne za dizanje kvaliteta završnog proizvoda, ali zadržava integritet svima poznatog gameplaya. U kombinaciji sa stereotipnom, ali za igre majstorski napisanom pričom, raznovrsnim lokacijama i režijom u stilu Tonija Skota ili Mihaela Manna, Max Payne 3 je još jedan trijumf ovog sve boljeg izdavača.

Ako ste igrali prethodne delove, brzo ćete prepoznati isti, ali nadograđeni koncept. Iako je sada prisutna, čini se nezaobilazna, cover mehanika, a setting je znatno drugačiji od mračnog urbanog okruženja, ova igra je ostala verna korenima.

Max Payne je sada u Brazilu, gde radi kao telohranitelj za super bogatog tajkuna čija žena nestaje, dok je on na dužnosti. Iako duboko istraumiran i sasvim slomljen (što se još bolje vidi zahvaljujući uverljivoj animaciji), Maks skuplja snagu, podmazan viskijem, da krene u akciju njenog spasavanja. Tako se zavereničko klupko intriga i laži odmotava, dok naprednujete kroz cca dvanaestočasovnu linearnu solo kampanju.



Uprkos suncu i egzotičnom okruženju, igra uspeva da bude mračna: pre svega zahvaljujući očajnom, ali i nepobedivom samodestruktivnom Maksu, ali i zbog flashbackova koji dodatno definišu protagonistu dok istovremeno predstavljaju važnu nit sa prethodnim igrama.

Na taj način Max Payne 3 uspeva da ostane svež tokom cele kampanje, ali i da bude u duhu franšize. Zanimljivo je videti Maksa u novom okruženju. Zato ćete uživati u scenama akcije u noćnim klubovima, luksuznim hotelima, kancelarijama u staklenim zgradama, ali i u brazilskim slamovima i na drugim “mutnim lokacijama”.

Sem odličnog dizajna nivoa, fenomenalne animacije i engine koji brine o fizici, zaslužni su za veoma realističan izgled. Iako je sama akcija, naravno, nerealna, svi pokreti, reakcije i efekti udara su izuzetno uverljivi. Dok pucate, oko vas će leteti komadići zida ili drveta, prašina će biti na sve strane, a svaki udar biće uverljiv i determinisan brojnim faktorima. Kalibar, deo tela koji ste pogodili, ugao udara i svi drugi bitni faktori stvaraju neverovatno realistično iskustvo, ako, naravno, prihvatite činjenicu da morate da okupate protivnike mecima, čak i kada oni nose havajske košulje i bermude..

Zato priča, zajedno sa sjajnom interaktivnom naracijom, atraktivne animacije i skriptovane akcione deonice, fizika i grafika zajedno teraju igrače da nastave dalje. U slučaju igre Max Payne 3, svi ovi elementi su, čak, ispred gameplaya.



Ali, to ne znači da je gameplay loš. Rockstar je Maksu dozvolio da nosi svega tri komada oružja istovremeno, ali je, naravno, raspoloživi vatreni arsenal znatno veći. Najznačajnija inovacija je prisustvo mehanike zaklona, koja je rešena na odičan način. Pošto i protivnici koriste zaklone, ovo umanjuje moć dodgeshota, ali će igrači uz malo uhodavanja vremenom sami naučiti da tempiraju ovaj potez kada se to isplati.

Kultni bullet-time je, naravno, prisutan i funkcioniše odlično. Dok je ovaj mod aktivan videćete svaku česticu u vazduhu, nastalu usled pucnjave, svaku čauru koja ispada iz oružija, svaki metak koji prolazi pored vas... Kroz bullet-time se vidi koliko je Rocstar otišao daleko u stvaranju uverljivog sveta, iako je on linearan: svaki materijal se lomi na uverljiv način - bilo da je reč o nadgrobnom spomeniku ili staklu.

Kombinacija fizike i animacije ne samo da čini svaki okršaj i svaku smrt uverljivom, već igračima približava i samog protagonistu. Max nije više mlad. Godine provedene u samodestrukciji ostavile su veliki trag. Igrači će osećati tromost kada Maks ustaje i kada je kao glineni golub. Ovo dodatno tera na razmišljanje u realnom vremenu: da li rizikovati dodgeshot ili ostati iz zaklona - ovakvo pitanje ćete sebi često postavljati, pogotovo što je Rockstar odbio da prihvati jedan ne tako dobar trend u današnjim akcionim igrama: regenerativno zdravlje.

U ovoj igri ćete, kao i u prethodnim delovima, koristiti stare dobre painkillere, ali uz izvesne kompromise: imaćete poslednju priliku da ostanete živi, kada ne bi ste trebali. Takođe, dobijaćete dodatne painkillere ako ne možete više puta da pređete neku težu deonicu.

Igra nudi tri moda za nišanjenje: hard lock čini stvari prelakim, soft lock “zaključava” metu koja je u vidokrugu, dok je free aim za hard-core gamere.

Rocstar se potrudio da učini i multiplayer zanimljivim, mada je Max Payne 3 prvenstveno solo igra. Najambiciozniji multiplayer mod je Gang Wars koji je, u izvesnoj meri, vezan za glavnu priču iz single-playera. Suprotstavljene bande igraju četiri runde, a zadaci se menjaju zavisno od toga šta se dešavalo u prethodnim rundama. Zavisno od dešavanja, vaš zadatak može da bude da demontirate bombu, eliminišete lidera protivničke bande i dosta toga drugog. Gang Wars je zanimljiv i zbog burstova koji funkcionišu kao perkovi. Oni igračima daju razne pogodnosti: od boljeg oružija do izazivanja paranoje u protivničkim redovima, kada će prijateljski igrači biti prikazani kao protivnici.

Ipak, uprkos nekim dodacima i izmenama, u odnosu na ustaljene obrasce, Max Payne 3 nudi multiplayer koji se svodi na iste stvari na koje smo već navikli: perkovi, XP, revenge killovi, personalizacija likova, capture-the-flag, deathmatch...

U svakom slučaju, Rockstar nije podbacio. Max Payne 3 nije dobar i revolucionaran koliko open-world igre ove kompanije (GTA; Red Dead Redemption), ali predstavlja odličnu akciju i vrhunski eye candy za svakog fana ovakvih igara.

Max Payne 3 je trenutno dostupan za Xbox 360 i Playstation 3. PC verzija izlazi 1. juna.

FIFA 2012

Prošle godina je FIFA uspela da se ustoliči kao najbolja fudbalska igra, ali svi znamo da se kod sezonskih naslova dosta toga može promeniti za kratak period. Na sreću, EA Sports nikada nije bio u fazonu da samo promeni sliku Runija, ažurira liste fudbalera po klubovima, doda dva-tri moda i predstavi novu igru.

FIFA 12 je napredovala u svakom aspektu: implementirane su nove mehanike koje dozvoljavaju sofisticiraniju taktičku odbranu i bolju kontrolu lopte prilikom napada, novi fizički model prikazuje realistične sudare i još realnije posledice udara, online igranje je najzanimljivije do sada, jer zaista simulira realne sezone, a novi sistem uparivanja brine da vam na megdan izađu protivnici koji imaju taman onoliki skill koliko je potrebno da se namučite da ih pobedite, ali nisu nesavladivi. Tako je osigurano da se FIFA 12 uči i da se upravlja nekim timom sa stepenom ozbiljnosti koji podseća na pravu online karijeru.

FIFA 12 je više od igre: igrajte je online i ona će postati vaš hobi, ako zaista volite fudbalsku igru i sve fine detalje koje je čine najvažnijom sporednom stvari na svetu.

FIFA 12: Gameplay novine

Electronic Arts je implementirao tri nove tehnologije koje menjaju određene aspekte igre iz korena: Tactical Defending, Precision Dribbling i Player Impact Engine. Tactical Defending pruža igračima mogućnost da budu znatno više angažovaniji nego do sada, kada igraju odbranu. Prethodna “pressure” mehanika odbrane, koja vam je dozvoljavala da “ispaljujete” odbrambene igrače kao rakete ili kamen iz praćke, zamenjena je znatno sofisticiranijom verzijom koja je okrenuta ka zonskoj odbrani, što zahteva više taktike i razmišljanja. Klizeći start je sada, zaista, poslednja opcija. Ako krenete ranije načinićete ozbiljan prekršaj, ako zakasnite tim će imati šansu za gol. S’ druge strane, sa Tactical Defending možete da pokrijete sve slobodne igrače, da udarite restrikcije na kretanje ofanzivaca i da sačekate grešku, koja mora da usledi, kada oni nemaju kome da dodaju loptu, a predaleko su da bi učinili bilo šta ozbiljno golu.

Nove kontrolne funkcije, koje su deo ovog sistema, su contain i jockey. Prva vam omogućava da pritiskom tastera približite odbrandbenog igrača protivniku. Ovo će stvoriti pritisak, dok će od vas zahtevati strpljenje i osećaj za fudbalsku igru. U slučaju ozbiljnijih situacija jockey funkcija će vam dozvoliti da se vaš igrač postavi kao zid ispred protivničkog, što ozbiljno utiče na kretanje i ofanzivnu igru vašeg suparnika. Ovo možete kombinovati sa trčanjem, kako bi igrali kvalitetnu i dinamičnu aktivnu odbranu. Atraktivniji dodatak igri je funkcija “preciznog driblanja”. Precision Dribbling, suprotno nazivu, ne čini svakog igrača majstorom fudbalske igre. Ova funkcija omogućava precizniju kontrolu nad loptom i funkcioniše odlično u kombinaciji sa još bolje naštelovanim komandama za kretanje igrača. Sistem ima puno namena i spasava vas gubitka lopte kada se uvežbate. Lepota je, još jednom, u detaljima: Precision Dribbling će vam omogućiti tih dodatnih pola metra, koliko vam je potrebno da lepo namestite igrača u poziciju za šut. Player Impact Engine bi definitivno poslužio developerima akcionih igara. Novi sistem fizike sudara brine o brzini kretanja, jačini i uglu udara, kako bi prikazao što realističnije fizikalne kontakte igrača. Ponekad se dese da to ne izgleda baš kako treba, ali je bagovitost na minimumu. Takođe, ovde se radi samo o sudaru, već i o naknadnoj reakciji: igrač koji se drži za nogu i pekmezi po terenu ili ustaje naglo i očajnički pokušava da stigne do lopte, ali brzo odustaje, doprinosi realnoj atmosferi igre. FIFA 12, u single-player-u, dolazi sa modom za karijeru. Ovaj aspekt igre, još jednom, omogućava da iskusite čitavu karijeru, ceo fudbalski život, igrača, trenera ili menadžera igrača. Sa novim opcijama ova fudbalska kampanja garantuje solidnu dozu zabave. FIFA 12 multiplayer: Online iskustvo Međutim, pravo iskustvo dolazi sa online modovima. Kada budete spremni da zaigrate ozbiljnije sačekaće vas more opcija i puno mogućnosti da personalizujete svoj tim i da stvorite online identitet kakav želite. Po pitanju organizacije zajednice igrača, društvenog umrežavanja i celokupne online integracije EA Sports je definitivni inovator multiplayer-a u industriji. FIFA 12 dolazi, praktično, sa društvenom mrežom za igrače, koja podseća na Autolog iz najnovijeg Need for Speed naslova ili Battlelog iz pucačine Battlefield 3. Odavde možete da personalizujete izgled vašeg tima novim dresovima i opremom, da kreirate igrača po svom liku i da ga uvezete u igru, ali i mnogo toga drugog. Komunikacija sa prijateljima, ugovaranje prijateljskih mečeva, praćenje sopstvenih i tuđih rezultata i dostignuća i sve druge socijalne funkcije koje multplayer igranje čini zanimljivim i kompetetivnim su kod Fife 12 na najvišem nivou, do sada. Možda još zanimljiviji od prijateljskih susreta su ligaški mečevi. Pošto instalirate FIFA 12 i počnete da je igrate EA će vam dodeliti diviziju u kojoj vaš tim nastupa. Krećete od najniže, 10. lige. Kao i u pravim takmičenjima, pobeda donosi 3 poena, a nerešen rezultat 1. Sakupite dovoljno poena i napredovaćete kroz lige. Sezona, inače, traje 10 mečeva. Za plasman u devetu ligu, na primer, trebaće vam manje bodova, nego što vam je potrebno za napredovanje u elitnija takmičenja. Na ovaj način je osiguran organski sistem napretka, koji garantuje da ćete uvek igrati sa sebi ravnima. Zato se neće dešavati da zaigrate sa veteranom koji bi bukvalno pocepao vašu mrežu. Prisutni su i kup mečevi, koji vam omogućavaju da zaigrate i sa protivnicima iz jačih liga.

Sem prijateljskih mečeva i lige, postoji i Flow sistem uparivanja igrača. Flow u obzir uzima vaše rezultate, jačinu tima i mnoge druge parametre kako bi vam našao što prikladnijeg trenutno dostupnog suparnika. Mečevi u Flow modu su zato napeti i odmereni jer, najčešće, igrate sa igračima iste veštine. Na ovaj način možete igrati sa nekim slabijim timom i ne morate da brinete da će vam suparnik biti neko ko uvek uzima Barsu ili Real. Zanimljivo je da su komentatori bolji nego ikada. FIFA 12 nudi dva para komentatora. Oni govore o vašem progresu u ligi, bilo da je reč o solo iskustvu ili multiplayer modu, u skladu sa onim što ste uradili. Komentarisaće vaš plasman i zanimljive situacije iz prethodnih mečeva što stvara neverovatno organsko iskustvo. *** FIFA 12 je odlična igra u single-player-u. EA je uspeo da postigne realan rast veštačke inteligencije za podizanjem nivoa težine, ali ostaju nerealni momenti kada ste jednostavno bespomoćni protiv suparnika na najtežem nivou, kada igra reši da on mora da postigne gol. Mimo toga, solo iskustvo je odlično, ali prava lepota igre leži u online mečevima. Ništa ne može da zameni nadmudrivanje sa pravim živim igračem, a sistem uparivanja brine da budete ujednačeni, što stvara prirodan način da kroz igranje, bez razmišljnaja o usavršavanju, naučite Fifu 12 i napredujete dalje. A sudije? Kao i uvek sudije greše. Manje nego ranije, ali umeju da iznerviraju. Uostalom, to je, takođe, sastavni deo fudbalske igre. Šta je dobar meč bez greške arbitra? Bitno je da se one više ne dešavaju kod najočiglednijih situacija. FIFA 12 ne pokušava da bude inovativna samo zato što je to potrebno, iz godine u godinu. Ove godine EA Sports je briljirao i stvorio potpuno novi osećaj igranja fudbala. FIFA 12 je, za sada, najbolja fudbalska igra u ponudi.

Pro Evolution Soccer 2012 opis

Konačno je stigla ta dugo očekivana jesen. Niko nema razloga da se raduje ovom tmurnom, kišovitom i hladnom periodu godine, osim nas gejmera. Posle tradicioanlnog letnjeg posta igračke industrije, uvek sledi bomba kvalitetnih izdanja, a među njima prednjače sportske simulacije, koje na godišnjem nivou, izlaze u svom novom ruhu.

Kao što je dobro poznato, veoma je nezahvalno opisivati PES ili FIFU. To je kao da pokušavate da objasnite Grobaru ili Deliji zašto vam se suprotna strana više dopada i zašto navijate za nju. Diskusija se često završi rečima „ma ti si budala“ i sličnim primitivnim izrazima, a mogućnost da neko igra i jednu i drugu igru je vrlo mala. Jedno je sigurno, ove godine su oba tabora eksperimentisala sa novotarijama (pogledajte i FIFA 12 opis), pokušavajući da obezbede lidersko mesto, a kome je to pošlo za rukom, prosudite sami.

Definitivno najveća novina koju PES 2012 donosi je direktno upravljanje sa dva igrača istovremeno, takozvani Teammate control. Da li je ovo novi stepenik u revoluciji fudbalskih simulacija, tek će se pokazati, ali jedno je sigurno, igrači se neće lako prilagoditi na njega. Postoje dve mogućnosti upravljanja. Ako podesite na automatic, selektovani igrač će pravolinijski trčati napred, što i nije nešto komplikovano, ali ako namestite na manual, preuzećete potpunu kontrolu nad saigračem, upravljajući njime preko desnog analoga, što stvara jedan potpuno novi doživljaj i otvara brojne mogućnosti za igru, ali za ovakav način upravljanja neophodno je uvežbavanje da ne biste istrčavali u aut, zabijali se u protivnike i tome slično. Kontrola igrača postoji i kod izvođenja prekida. Selektujući fudbalera sami birate pravac njegovog kretanja i postavljanja dok čeka centaršut ili pas. Ovo je odličan dodatak jer se ne morate više oslanjati na AI i njegovu sposobnost da utrčati na pravo mesto.

AI je doživeo veliki napredak. Kretnje igrača bez lopte je na visokom nivou, kao što je Konami i obećavao. Naravno, prostora za napredak i dalje ima. Ne može kompjuter baš da čita vaše misli, ali spram prethodnih izdanja ovo je ogroman korak napred. Bilo da čekate beka da utrči u prostor, napadača da se otkrije i pobegne odbrani ili veznog igrača da se otvori za lagano dodavanje, uvek ćete imati osećaj da ne igra samo onaj fudbaler koji trenutno kontroliše loptu. Vrlo retko ćete biti u bezizlaznoj situaciji  da nemate kome da dodate. AI je odličan i u fazi odbrane. Ako štoper ili bek istrče napred, igrač iz veznog reda, najčešće zadnji vezni, će popuniti prazninu. Takođe, kada je golman u nezgodnoj situaciji, kada ga lopta preleće, protivnik obilazi i sl, fudbaleri će trčati da se postave na gol liniju. Dakle sve mnogo više liči na pravi fudbal, a manje na arkadu.

Same utakmice su dosta brže i dinamičnije nego do sada. Driblinzi su mnogo precizniji, a dobri tehničari agilniji. Nije više ključna samo brzina fudbalera. Igrači poput Ronalda i Mesija mogu na malom prostoru da naprave dar mar, a da uopšte ne pomislite na sprint. Čak i oni koji nisu na nivou pomenute dvojice mogu biti ubojiti jer njihova tehnika mnogo više dolazi do izražaja nego ranije.

Naravno, PES 2012 ima i svoje mane koje Konami kao da je suviše lenj da popravi. To nisu problemi koje je donelo ovogodišnje izdanje, već se oni provlače godinama unazad. Pre svega animacija pokreta koja, na momente, deluje robotski, a pogotovo je uočljiva kod sprinta. Duel igra je dosta plitka, a imajući u vidu novi fifin endžin, izgleda potpuno zastarelo. Na tom polju PES je definitivno izgubio trku sa konkurentom.

Još jedan, izgleda, nepremostivi problem za Konami su licence. Poznato je da su engleski i nemački timovi uvek bili rak rana za japanskog proizvođača. Nasuprot tome Liga Šampiona je iskorišćena do maksimuma. Ubačene su sekvence, zastava, sve ono što možete videti na pravoj utakmici utorkom i sredom uveče. Zaista neprocenjiv osećaj.

Do izlaska oficijelnog peča, transferi igrača nisu baš pratili aktuelno stanje stvari, a ocene pojedinih fudbalera zaista izazivaju osmeh na lice. Npr. Fernando Torres 82, Chicharito 74, a N’ Zogbia i Bosingwa 87. Deluje kao da Japanci nisu mnogo pratili fudbalska dešavanja u Evropi. Biće posla za ljude koji prave neoficijelne pečeve.

Pored vrhunski odrađene Lige Šampiona, tradicionalno najzanimljiviji single player mod je Master Liga koja se sada nalazi pod opcijom Football Life. U nju je ubačena primesa RPG-a, počevši od kreiranja menadžera, preko asistenta koji će razrađivati taktiku pred svaku utakmicu, do predsednika kluba koji će vam davati, ponekad nenormalne zahteve, tipa da stavite nekog fudbalera u prvu postavu, nemojte dobiti žuti karton ceo meč i tome slično. Naravno, koji god klub da odaberete, dobićete hrpu ljudi koja ni ne zaslužuje da se zove fudbalerima i tako sa dna treba se uspeti do zvezda, a dok ne stignete do vrha, živci će biti kidani, džojstici lomljeni, zidovi udarani jer to što oni mogu da vam prirede ne viđa se ni u našoj, domaćoj ligi.

Ove godine, kao i prethodnih, PES je najbolji kada ga igrate sa prijateljima, na konzoli, u istoj prostoriji. Po pitanju online funkcionalnosti FIFA 12 je otišla mnogo dalje. MyPES beta, multiplayer platforma koja tek treba da zaživi, trebala bi da ponudi funkcionalnost socijalnog umrežavanja u siromašnijoj meri nego glavni konkurent. Velika je bruka za Konami, i pokazatelj nespremnosti i staromodnog pristupa, što ovaj servis nije spreman u vidu pune verzije već sada, jer je igra izašla.

Online Master liga za PES 2012, uprkos nedostatku ovih fensi dodataka, može da bude veoma zarazna. Novac koji zaradite igrajući ligu možete da potrošite nakupovinu novih igrača. Mudro trošenje novca dovešće vas do uspeha. I izbor turnira na kojima učestvujete je važan, tako da su dobri igrači pravi stratezi, koji unapred planiraju svoje korake. Konami je implementirao dobar market sistem za transfer igrača, a matchmaking se bazira na regionalnoj osnovi, kako bi se izbegli lag i drugi tehnički problemi.

PES 2012 nam je doneo nekoliko bitnih poboljšanja i nekoliko grešaka koje se tradicionalno provlače kroz njega. Bez obzira na sve, on ima izuzetno veliku zajednicu igrača i samim tim, kao uostalom i svaka druga sportska igra, pravo uživanje pruža tek u igri protiv čoveka. I dalje će se u svim konzolaškim igraonicama najviše igrati, a zabavu koju u društvu može da pruži, verovatno ne može ni jedna druga igra na svetu.