Prototype 2

VIDEO RECENZIJA - James Heller je agresivni crnac koji voli puno psovati, a kada zahvaljujući Alexu Merceru postane super-mutant, zabavne stvari se počnu događati. Pod time podrazumijevamo puno krvi. Jako puno krvi.


Brzim sprintom po zidovima nebodera u par sekundi se nađete na vrhu, bacite se s krova i preletite par stotina metara kako bi upali u neprijateljsku bazu. Prva dva vojnika rasječete napola prije nego što su stigli shvatiti što se događa, trećeg dekapitirate sa stilom, a četvrtog bacate prema helikopteru koji je taman krenuo pucati po vama. To nije bilo dovoljno za potpuno onesposobiti helikopter, pa ste skočili u zrak 20 metara i uhvatili neprijateljsku letjelicu žilama kojima ste okolne objekte i ljude bacili prema njoj golemom brzinom. Helikopter je eksplodirao, a ubijanje nekolicine preživjelih neprijatelja bio je rutinski posao, svejedno obavljen u stilu i s puno krvi. Iz baze išetate ponosni što ste upravo izvršili fin masakr nad neprijateljskom đubradi koja vas, unatoč debeloj brojčanoj nadmoći nije uspjela ozbiljnije povrijediti.

Činjenica je da smo svi mi zapravo pomalo sadistički nastrojena bića kojima prethodni scenarij zvuči dosta zabavno, zar ne? Pogledajte onda našu video recenziju Prototypea 2 jer smo posebno pazili da takvih scena nikako ne nedostaje. No ukoliko ste više čovjek od teksta, ignorirajte video ispod i uposlite taj kotačić na mišu - tekstualna recenzija je ionako malo detaljnija.


Neki od vas su možda malo moralnije osobe, pa im gore spomenuto brutalno i bezumno nasilje treba opravdati nekim uvjerljivim razlogom, tipa - spomenuti vojnici su zle osobe koje nikada nisu kupile igru ili album već ih uvijek preuzimaju putem torrenata. Nedovoljno dobar razlog? Okej, vojnici slušaju cajke, ali se za Dan pobjede i domovinske zahvalnosti svejedno nalaze u prvim redovima na koncertu Marka Perkovića Thompsona s podignutom desnicom u zraku. Plastična krunica i crna majica s velikim, ušatim slovom „U“ included. To je već sasvim okej razlog za spomenutu brutalnost, no za svaki slučaj ćemo ga ipak još bolje opravdati - vojnici su zle i nemoralne osobe koje nemilosrdno ubijaju civile i provode užasne pokuse na njima. Eto. To je sada sasvim u redu.

Poanta ovog uvoda, koji je opet dosta duži nego što je to bila prvobitna namjera jest: bezumna, brutalna open-world akcija i iživljavanje na neprijateljima poput onog u prvom paragrafu uvijek prolaze. Upravo takav naslov bio je prethodnik igre koju danas recenziramo, Prototype - igra s jako zabavnim gameplayom, no određenim problemima koji su spriječili da postane jedna od onih igara o kojima ćemo pričati unucima tijekom zimskih noći uz upaljenu vatru u kaminu.

ZA MENE SAMO PRIRODNO...

Dakle, ovaj put se nalazimo u čizmama Jamesa Hellera, čovjeka čiji su kćer i žena ubijeni, a on za njihovu smrt okrivljuje Alexa Mercera, momka s kojim smo se zabavljali u prvom dijelu. Upravo ga šjor Alex zarazi svojim virusom, zbog čega dobiva mrvicu natprirodne moći dosta slične njegovima, a ubrzo otkriva i da stvari nisu onakve kakvima se čine na prvu. Pravi zlikovci u ovoj priči su GENTEK znanstvena korporacija zajedno s Blackwatchom, vojnom silom koja bi trebala zaštiti civile od virusa, no zapravo ih koristi za brutalne eksperimente i praktički hrani čudovišta nevinim ljudima. Eto opravdanja za brutalno kidanje organa zlim vojnicima, woo!

Heller je samo agresivac koji nije sposoban sklopiti inteligentnu rečenicu bez bujice psovki.
James Heller je crnac, odluka kojom su developeri očito htjeli pokazati kako sve rase mogu jednako uvjerljivo kidati udove zlikovcima. Živjela jednakost! Priča se pomalo raspliće kroz stilski zanimljivo odrađene cutscene koje se prikazuju kada konzumirate određenu metu. Da, konzumirate. Važno je zdravo se hraniti. Likovi u priči su dosta slabo razvijeni, za nikoga vas neće biti ni najmanje briga briga, a većina meta koje trebate proždrijeti ionako izgleda jednako - ili su vojnici ili znanstvenici. Naš protagonist trebao bi biti emotivac koji je dosta pogođen smrću svoje obitelji, no zapravo je samo agresivac koji nije sposoban sklopiti inteligentnu rečenicu bez bujice psovki.

VITICE, HRANJENJE, TENKOVI, PAŠTETA

Doduše, očito je kako je i ovaj put sama priča element igre kojemu je posvećeno manje pažnje, dok je fokus na uistinu zabavnom gameplayu. Kao što smo spomenuli, naš Heller izuzetno je moćan frajer koji se po ovom open-world New Yorku može iživljavati na doista raznolike načine. Njegove ruke zahvaljujući vrckavom virusiću po potrebi se pretvaraju o oružja poput golemih kandži, smrtonosnih vitica, dalekometnog biča, kamenog štita za obranu od projektila... Jedan od impresivnijih načina oduzimanja života jadnim i nespremnim vojnicima jest kreiranje crne rupe pomoću spomenutih vitica, koja jadnike uvuče unutra, a zatim čisto usput i eksplodira te raznese pola kvarta. Jer zašto ne.

Koje ćete od nekolicine impresivnih oružja iskoristiti u zadanom trenutku odlučujete postavljanjem jednog oružja na lijevi klik miša, a jednog na desni, tako da zapravo možete izvoditi raznolike kombinacije koje vam u tom trenu padnu na pamet i najbolje odgovaraju situaciji.

Prototype 2 screenshots

Ukoliko niste igrali prvi dio, ta činjenica ne bi trebala predstavljati prevelik problem, budući da je igrina priča gotovo posve odvojena od prethodne. Možda će vam trebati mrvicu duže da se „ufurate“ u igrinu mehaniku i kontrole nego nekome tko je igrao, no rekao bih da je, odokativno, riječ o maksimalno pola sata navikavanja. Već u samom početku osjećate se dosta nadmoćni u odnosu na vojnike, no tada su još sposobni predstavljati određen problem ukoliko su debelo brojčano nadmoćniji i imaju pokoji helikopter ili tenkić. S vremenom naš agresivni crnac dosta napreduje i dobiva nove moći pa je bez ozbiljnijeg problema sposoban u par minuta razvaliti sve što se miče usred neprijateljske baze. To je ujedno i jedan od igrinih problema – rijetko predstavlja ozbiljniji izazov, neprijatelji doduše s vremenom postaju opasniji i kompliciraniji za ubijanje, no njihov napredak je prilično inferioran u odnosu na Hellerov pa ćete se rijetko naći u situaciji s ozbiljnijom opasnošću umiranja.

Tupastim vojnicima nikad nije pretjerano čudno što njihov poznanik odjednom iz razonode trčkara po zidovima obližnje zgrade.
Spomenuli smo takozvano konzumiranje, proces u kojem Heller praktički proždre metu, čime si poveća health, a ujedno može i preuzeti njen oblik te na taj način zavarati neprijateljske vojnike. Pomalo je smiješno što tupastim vojnicima nikad nije pretjerano čudno što njihov poznanik odjednom iz razonode trčkara po zidovima obližnje zgrade. Igra tako ima i taj stealth element, u kojem određenu metu trebate konzumirati bez da vas itko vidi, što se obavlja procesom tihe eliminacije (odnosno opet - konzumacije, ali konstantno ponavljanje te riječi malo retardirano zvuči) jednog po jednog neprijatelja u metinoj blizini, dok jadnik ili jadnica ne ostanu potpuno sami. Jednolikost pokušavaju spriječiti i različiti bonusi koje igra daje u određenim situacijama, a koji traže ubijanje na specifičan način i trude se unijeti malo raznolikosti.


Prototype 2 screenshots

Heller može pokupiti bilo koje oružje ubijenog neprijatelja i iskoristiti ga protiv njegovih suboraca, no puno više zabave pruža ubijanje vlastitim rukicama preobraženima u sredstva za brutalnu egzekuciju i destrukciju. Također, nakon nekog vremena moći ćete uredno upadati u neprijateljska vozila i voziti ih, usputno pucajući po njihovim pravim vlasnicima. Zgodna novina, no vjerojatno je nećete pretjerano koristiti, budući da ste dosta brži, pa i destruktivniji van vozila.

Osim glavne kampanje, igra ima onaj element esencijalan za open-world naslove: sporedne misije te stvari koje možete skupljati po gradu. New York je podijeljen na tri zone, a svaka ima nekolicinu usputnih zadačića: jazbine koje treba počistiti od zaraženih, vojničke baze koje treba sravniti sa zemljom te „crne kutije“ koje treba pronaći, a koje ujedno pomažu u otkrivanju dijelova priče. Problem s misijama, posebno u glavnoj kampanji jest repetitivnost - gotovo uvijek se na kraju svedu na konzumiranje određenog frajera kako bi otkrili njegov dio priče i svoju sljedeću metu. Do samog cilja vodi impresivna količina destrukcije i krvi, no koliko god se dobro zabavili u procesu, bilo bi fino da su ciljevi ponešto raznovrsniji. Za završavanje glavne kampanje i sporednih misija potrebno je nekih 15 sati.


Prototype 2 screenshots

Naš nemam-obitelj-ali-jebeno-puno-psujem junak napreduje na dva načina standardnim RPG level-upanjem kada skupi dovoljno XP bodova, a tada možemo izabrati segment koji nam u tom trenutku djeluje najoptimalniji za unapređenje (poput brzine kretanja, količine healtha, snage i slično), dok raznolika zanimljiva unapređenja svojih mutacija dobiva i obavljanjem sporednih misija.

TEHNIKALIJE. TEHNIKA. LIJE.

PC verzija izgleda ponešto bolje nego njeni kolege na konzolama. Tu su veći draw distance te ponešto povećan framerate zbog kojeg opaka klanja na računalima izgledaju malo kvalitetnije ukoliko imate dovoljno jaku konfiguraciju. Doduše, grafika je još uvijek samo prolazna, usudili bi se reći i pomalo ispodprosječna, što developer može pokušati opravdati brzinom Hellerovog kretanja po gradu te golemom broju jedinica koje su često na ekranu u većim bitkama. Cut-scene su stilski zanimljivo odrađene, sastoje se samo od crne i bijele boje visokog kontrasta te povremenih bljeskova crvene ili plave te dramatične montaže. Ovaj stil koristi se i kada Hellerov health postane nizak kako bi upozorio na ozbiljnu mogućnost smrti u bliskoj budućnosti.


Prototype 2 screenshots

Kontrole i kamera mogu biti malo problematični, posebice kad se traži preciznost. Recimo, ako u grupi od nekoliko desetaka vojnika trebate na brzinu pokupiti samo jednog, teško da će vam to isprve poći od ruke. Prototype 2 igra je koju nije nemoguće igrati s mišem i tipkovnicom, no puno prirodnije joj „leži“ gamepad. Mišonji se zna dogoditi i da bude malo problematičan te zastajkuje radi povremenih naglih promjena FPS-a.

ZAŠTO SEDAMDESETJEDAN?
Prototype 2 možda ne donosi velike inovacije u gaming, možda nema najinteligentniju priču , kvragu, možda nije ni grafički savršen, ali jedno je sigurno - prokleto je zabavan. Svi smo mi mali sadisti koji uživaju u bezumnom te brutalnom nasilju i destrukciji, kao i osjećaju slobode te nadmoći.

Spomenute mane igri bi zbog zabavnog gameplaya oprostili da se i u tom segmentu nije našao koji problem, poput repetitivnosti misija te činjenice da igra ne predstavlja ozbiljan izazov. Naime, ritam igre je dobar, svakih par sati dobijete neku novu sposobnosti i napredujete, čime postajete sve moćniji, no težina i jačina neprijatelja ne raste proporcionalno sa snagom našeg junaka. Nažalost, ni ovo neće biti igra o kojoj ćemo pričati unucima, no sigurni smo kako vam svejedno može pružiti sate brutalne zabave prijeko potrebne po ovim vrućinama.

Limbo opis

Najbolji pisci kažu puno sa malo reči. Vrhunski muzičari čine čuda i sa nekoliko tonova - setimo se samo početka pesme High Hopes, grupe Pink Floyd. Playdead Studios uradio je istu stvar sa igrom Limbo, ali u sferi gejminga.

 Kada počnete da igrate Limbo, možda se budete osećali ambivalentno, ali kako vreme prolazi, volećete ovo remek-delo sve više, ako budete spremni da prihvatite dizajnerska ograničenja koja su tvorci igre sami sebi nametnuli. Ova igra postiže neverovatno puno kontrolnom šemom koja je jednostavnija od Super Marija: kretanje, akcija i skok - sve što je potrebno za jezivu Tim Bartonovsku (iz najboljih dana) avanturu kroz Čistilište ili drugo mesto po vašem izboru.

 Kontrolna šema je samo jedan od elemenata koji je minimalan. Limbo govori priču o dečaku u potrazi za svojom sestrom. Toliko. Dizajnerski pristup je mračan i melanholičan, jeziv i zaista uznemirujuć, ali samo kroz igru mraka i sivkaste svetlosti, sa zvučnom podlogom koja je fantastična, jer je jedva ima. Protagonist je bezličan, ali sa namerom: on je forma koju igrači sami trebaju da napune sadržajem.

 Takav je ceo Limbo: ovde se ne traži nešto kroz igru, nego se od nečega beži. Protagonist je konstantno sam, ali mi njegova osećanja ne znamo. Ono što znamo je, da dok igramo Limbo, osećanja koja bi glavni lik trebao da ima, rađaju se u nama. Retki susreti sa neprijateljski raspoloženom decom bude želju ne za sukobom, već za nekom konfirmacijom ljudskosti, kontakta, možda čak i topline.


Ali malo je ljudskosti kada bez trunke osećanja radite ono što morate: vučete mrtva tela, kako bi ostali živi. Možda nema ljudskosti, ali nema ni zla. Limbo je, iako na momente brutalan, vrednostno neutralan. Okruženje je glavni protivnik, a ono se ne može okarakterisati klasifikacijama koje bi inače koristili.

 U ovoj igri umiraćete puno puta - jer to je jedini način da naučite kako da je igrate. Kada je završite, zavisno od onoga što ste tražili, možete da volite kraj igre, koji će, onda, izgledati kao jedini mogući “zaključak”, ili da budete razočarani besmislom, ali ne zato što je igra takva, već isključivo zbog individualnog doživljaja. U svakom slučaju, teško je naći individualniji puzzle platformer, koji je toliko otvoren za interpretacije.

 Zato je Limbo prava umetnost. Ne možemo da damo odgovor na ono što je Playdead hteo da kaže, pa zato moramo da pronađemo naša objašnjenja, u vidu onoga što osećamo dok igramo ovaj naslov, koji toliko dobro izgleda da je svaki frame pogodan za idealnu desktop pozadinu.

 Da li se radi o napuštenoj fabrici ili “prirodnom okruženju” Limbo toliko dobro izgleda da skreće pogled svakog ko se nađe u prostoru gde igrate. Ne odigrati ovo remek-delo znači propustiti obaveznu gejmersku lektiru ove godine.

 Iako metaforična priča o usamljenosti, koja atmosferom možda podseća i na neke spotove Mobija, Limbo postaje nešto klasičniji puzzle platformer u poslednjoj trećini igre. Iako tada i dalje zadržava svoju jedinstvenu atmosferu, igra se približava konvencionalnijim rešenjima, što je pokazatelj da Playdead i nije ostao dosledan u svojoj viziji do kraja.

 Bez obzira na ovu blagu “nedoslednost” velika nepravda je ispravljena, jer je ova igra konačno izašla za PC i Playstation 3. Nemojte je popustiti.

Ali malo je ljudskosti kada bez trunke osećanja radite ono što morate: vučete mrtva tela, kako bi ostali živi. Možda nema ljudskosti, ali nema ni zla. Limbo je, iako na momente brutalan, vrednostno neutralan. Okruženje je glavni protivnik, a ono se ne može okarakterisati klasifikacijama koje bi inače koristili.

 U ovoj igri umiraćete puno puta - jer to je jedini način da naučite kako da je igrate. Kada je završite, zavisno od onoga što ste tražili, možete da volite kraj igre, koji će, onda, izgledati kao jedini mogući “zaključak”, ili da budete razočarani besmislom, ali ne zato što je igra takva, već isključivo zbog individualnog doživljaja. U svakom slučaju, teško je naći individualniji puzzle platformer, koji je toliko otvoren za interpretacije.

 Zato je Limbo prava umetnost. Ne možemo da damo odgovor na ono što je Playdead hteo da kaže, pa zato moramo da pronađemo naša objašnjenja, u vidu onoga što osećamo dok igramo ovaj naslov, koji toliko dobro izgleda da je svaki frame pogodan za idealnu desktop pozadinu.

 Da li se radi o napuštenoj fabrici ili “prirodnom okruženju” Limbo toliko dobro izgleda da skreće pogled svakog ko se nađe u prostoru gde igrate. Ne odigrati ovo remek-delo znači propustiti obaveznu gejmersku lektiru ove godine.

 Iako metaforična priča o usamljenosti, koja atmosferom možda podseća i na neke spotove Mobija, Limbo postaje nešto klasičniji puzzle platformer u poslednjoj trećini igre. Iako tada i dalje zadržava svoju jedinstvenu atmosferu, igra se približava konvencionalnijim rešenjima, što je pokazatelj da Playdead i nije ostao dosledan u svojoj viziji do kraja.

 Bez obzira na ovu blagu “nedoslednost” velika nepravda je ispravljena, jer je ova igra konačno izašla za PC i Playstation 3. Nemojte je popustiti.

SONIC GENERATIONS

Sonic Generations je rimejk prethodnih naslova o najpopularnijem ježu u video igrama, koji uspeva da sjedini retro šmek sa modernom produkcijom.

Igra počinje slavljeničkim piknikom sa svim Sonikovim prijateljima, koje smo upoznali u dosadašnjim igrama. Međutim, bezazlenu žurku krešuje misteriozni Time Eater, koji kidnapuje Sonicove prijatelje kako bi ih razbacao po prošlosti protagoniste.

Sam Sonic ostaje zatočen u bezbojnoj i bezvremenskoj dimenziji po imenu White Space. Tokom tumaranja u ovoj ravni postojanja Sonic sreće sebe iz mlađih dana i avantura konačno počinje.

White Space, u stvari, ima ulogu hub-a. Ovde možete da odaberete nivo za igranje, pogledate statistiku, šta ste sve otključali i sl.

Svaki nivo je podeljen na dva čina. Act 1 je klasični Sonic, dok je druga deonica nivoa u modernom, 3D fazonu.

Klasični Sonic se odvija u 2D ravni na skrolujućem ekranu. Ovo su svima poznate Sonic igre, zbog kojih nismo plaćali užinu, iz detinjstva. Moderan Sonic vuče korene sa DreamCast konzole, a kasnije je evolurirao kroz novije generacije igračkih mašina. Tu je reč o mešavini 3D i 2D gameplay-a. Svaki nivo ćete igrati sa pogledom iza Sonica, a na određenim deonicama kamera je u fazonu klasičnog Sonica.

Inače, plavi jež je naučio i po koju novu veštinu, a o čemu se radi, saznaćete sami... Takođe, imajte u vidu da će, na početku, nivoi sa modernim Sonikom delovati teži nego što su zaista, ali posle perioda uhodavanja oni postaju čak lakši od klasičnih.

Sonic je oduvek važio za najbržu platformsku igru koja je najviše pažnje pridavala refleksima.

Sada je osećaj brzine još više izražen zbog igranja u 60 FPS. Cilj svakog nivoa je preći razdaljinu između tačke A i B u što kraćem vremenskom roku. Svaki nivo možete preći na više načina.

Najkraći i najbrži put je ujedno i najteži. Tada ćete svaki nivo uglavnom prelaziti za svega par minuta. Zatim, postoji putanja za casual igrače koja se vrlo lako prati i tada ćete nivoe prelaziti za 5-10 minuta. Na kraju, postoje i najduže rute gde će se neiskusni igrači gubiti. Za završne misije, u tom slučaju, trebaće i po 20 minuta.

Sonic na svom putovanju skuplja zlatne prstenove koji su ekvivalent njegovog zdravlja. Ako vas neprijatelj udari ili, usled nailaženja na prepreku, izgubićete sve što ste skupili, ali ćete ostati živi. Ono što ispadne okolo, možete sakupiti. Naravno, ako ih skupite stotinu, dobićete život.

U zavinosti koliko vam je trebalo vremena da pređete nivo i koliko ste prstenova imali na kraju misije dobićete ocenu od A do D. Svaka ocena donosi određen broj poena. Njih trošite na otključavanje pasivnih osobina.

Neke od osobina omogućavaju Soniku brže kretanje pod vodom, da prilikom udara ne izgubi sve prstenove, da se prilikom pada dočeka na noge i sl. Zato igra poseduje laganu RPG notu.


Sonic Generation prelepo izgleda. Grafika je šarena i detaljna. Isto važi i za animaciju. Imaćete utisak da gledate neki animirani film, ali ćete se istovremeno vratiti u dane starijih igara. Razni zvučni efekti su preneti iz prethodnih naslova, a soundtrack je remiksovan. U ovo ćete se vrlo brzo uveriti, jer vas, kao prva misija čeka kultni nivo Green Hill. Ne postoji gejmer koji je odrastao uz Sega Mega Drive, a da ne zna o čemu pričam.

Sonic Generations ima 122 nivoa, međutim, nemojte se odmah radovati, jer je teško da ćete uz nju provesti nebrojane dane.

Sonic Generations je podeljen na nivoe, borbe sa boss-evima i rivalima i na razne “izazove” (challenges). Tu je i Sonic fliper. Za kompletiranje igre dovoljno je da pređete svega 9 nivoa, podeljena na po dva poglavlja, što daje 18 celina plus boss fight.

Kod borbi sa maticama i rivalima nemate mogućnost izbora klasičnog ili modernog Sonica, već pristup zavisi od konkretne prirode igre iz koje je boss uzet.

Challenge-a ima ukupno 90, po 45 za klasičanog i modernog Sonica. Iako ovi izazovi nude različite boost sisteme sve se svodi na trku sas vremenom i pokušaje prelaženja u što kraćem roku.

Sonic Generations poseduje dva online moda. Ranking attack i 30 second trail. Sve što budete radili će se, u vidu statistike, prikazivati online. U Ranking modu je cilj da pobedite vreme drugih igrača i da postavite rekorde. Ovo igri daje takmičarsku notu. 30 second trail je mod gde imate pola minuta da što dalje odmaknete od početne tačke nivoa. Rezultati “idu”, takođe, online.

Glavna zamerka odlazi u pravcu kratke solo kampanje, jer je, kod ovakvih igara, ona najvažnija. Tamođe, mnoge matice su lake, tako da ćete ih pobeđivati, bez muke. Ipak, ako ste zainteresovani za online takmičenje, Sonic može da bude zabavan.

Uprkos nekim nedostacima, Sonic Generation je jedna od najboljih platformskih igara u par godina koja je podsetila na zlatno doba “Sege”.

BATMAN ARKHAM CITY OPIS: BUDITE MRAČNI VITEZ

Batman: Arkham City je jedna od najboljih role-playing igara ikada, u bukvalnom značenju te fraze.

Ova akciona igra, naravno, nije RPG, uprkos iskustvenim poenima i jednostavnoj, ali zadovoljavajućoj mehanici napredovanja.

Međutim, ako je poenta igara o super herojima da se igrači užive u ulogu i poveruju da su maskirani osvetnici, onda je Batman: Arkham City idealni tip takvog ostvarenja. Bolju igru o super heroju nećete naći. Rocsteady je stvorio iskustvo koje vas tera da naučite da razmišljate kao Betmen! Ovoga puta ulog je veći, ali i “vaše igralište”.

U Batman: Arkham City, nekadašnji načelnik ludnice, iz prvog dela, postao je gradonačelnik. Ne znamo da li je vazduh Gotama takav da pospešuje razvoj manijakalno-psihotičnih mastermajndova ili je, ovaj grad, jednostavno magnet za svakakve iskompleksirane ludake sa velikim planovima, ali je “potražnja” za zatvorskim ćelijama, tamo, uvek veća od “ponude”.

To je jedan od razloga zbog koga je čitav deo Gotama pretvoren u ogromnu ludaru. Naravno, u centru svega je Džoker, čija savršena animacija i legendarni glas Marka Hamila, predstavljaju najbolji prikaz comic book verzije ovog antagoniste, koja je, bez preterivanja, naravno, na drugačiji način, podjednako dobra koliko i kultna interpretacija pokojnog Hita Ledžera.

Naravno, sa Džokerom freak show tek počinje: Riddler je, ovoga puta, zaista smrtonosan, Gospodin Ledeni jeziv, hladan i genijalan, a Pingvin, u nešto izmenjenoj varijanti, sasvim lud. Celokupni karneval legendarnih antagonista je tu, a svi su uklopljeni u priču i svet na odličan način, u duhu stripa. Zato će jedna od motivacija za dalje igranje upravo biti i znatiželja, jer će vas uvek zanimati ko će se i kako sledeći put pojaviti.

Ne samo da su likovi, po kriterijumima stripa, veoma dobri, već je i sam Arkham City briljantno dizajniran. Mapa obuhvata nekoliko gradskih blokova i prepuna je fantastične arhitekture, tone stvari koje možete da radite i gomile skrivenih sitnica. Art deco stil tridesetih godina dvadesetog veka, u kombinaciji sa višedecenijskom dekadencijom, izrodio je genijalni “betmenovski gotski” stil, kojim Arkham City odiše, više nego bilo koja igra o mračnom vitezu, do sada.

Zgrade poput starog suda, policijske stanice, muzeja, podzemne železnice, te brojni bilbordi i neonska svetla, približili su igračima Gotham City kao nijedno delo do sada. Istina, igra ne nudi apsolutno otvoreni svet, već ima “hub world” strukturu, koja daje dovoljnu slobodu, a opet usmerava igrača na pravi put. Kretanje i navigacija po gradu teče prirodno, bez rizika da “zaglavite”, a brzo prelaženje većih distanci funkcioniše glatko, kroz korišćenje plašta, grapnel gun-a i drugih elemenata. Zato je kretanje po gradu atraktivno i uzbudljivo, pogotovo kada “uđete u štos”.

Batman: Arkham City nasleđuje sistem borbe od svog prethodnika, ali ga i modifikuje. Još jednom, koncept je jednostavan: jedan taster koristite za napad, a drugi za “kontru” protivničkim ofanzivnim potezima. Tajming je najvažniji, kao i vezivanje poteza. Ako uđete u ritam borbe isprebijaćete na graciozan i zadovoljavajuć način gomilu propalica oko vas.

Ako se dovoljno izvežbate borbe će podsećati na atraktivne koreografije iz akcionih filmova, a mogućnosti su ogromne. Animacija pokreta jeste kruta, ali fizika udara i precizno urađeni dodiri tela i objekata čine Batman: Arkham City prelepom igrom.

Betmenove reakcije zavisiće od vaših komandi, ali i okruženja i broja protivnika: na primer, jedan counter-move može da bude dovoljan za efektivno “uspavljivanje” dvojice protivnika, ako napadnu istovremeno. Stvari postaju zanimljivije, kada vaši protivnici budu opremljeni oružijem. U svakom slučaju, raznovrsnost borbe je jedan od glavnih razloga za vraćanje ovoj igri.

Sem borbe, izuzetno važan gameplay momenat predstavlja i upotreba gedžeta, a Betmen ih ima toliko, da mu skoro pa ispadaju iz džepova. Ovaj maskirani osvetnik, na primer, na raspolaganju ima eksplozivni gel koji brzo postavlja tokom borbe, da bi ga detonirao u pravom trenutku. Atraktivan je i uređaj za “električno šokiranje” protivnika. Pogođeni nesretnik će, zbog dezorijentisanosti, posle udara, krenuti na svoje saborce.

Sistem za brzu upotrebu opreme može da deluje zbunjujuće manje iskusnim igračima, ali se igra trudi da bude dovoljno uslužna, kako bi na što lakši način naučila igrače da izvuku maksimum iz svog arsenala. Naravno, ako ne želite da komplikujete stvari i vaše pesniće će, u većini slučajeva, biti dovoljne.

Naravno, mračni vitez nije neuništiv. Ako vaši protivnici imaju vatreno oružije, stealth pristup je najbolje rešenje. Mehanika aktivnog stealth-a, šunjanja i brzih in & out akcija sa visine, iz Arkham Assylum, prisutna je i ovde. Detektivski vid dozvoliće vam da, najbolje sa visine, sagledate brojčano stanje i pozicije vaših protivnika. Onda ostaje da ih pažljivo i sistematski očistite sa mape, koristeći gargojle i druge objekte iznad njihovih glava.

Inače, postoje i gedžeti koji su adekvatni u ovim situacijama: poput disruptor-a. Njega koristite da onesposobite protivnikovu utoku, pa kada mu se budete približili biće zanimljivo da vidite kako se nesretnik (ne)snalazi sa pokvarenim oružijem. Ako budete primećeni od veće i jače, dobro naoružane grupe protivnika, igra će vam preporučiti dimnu bombu, koja će vam omogućiti da nestanete iza zida magle.


Osećaj šunjanja je izuzetan i nabijen adrenalinom. Amplifikovan je sjajnom zvučnom podlogom, a atmosferi doprinosi odlično urađena kolektivna psihologija propalica. Oni će, naime, sve više pokazivati znakove straha, kako smakinjete jednog po jednog člana družine.

Dok napredujete kroz Batman: Arkham City dobijaćete iskustvene poene. Njih koristite za nadogradnje odela, gedžeta i borbenih veština. Ovo ima zaista jak uticaj na gameplay, tako da nije reč samo o light RPG elementima. Tako ćete kroz igru dobijati nove veštine, poput mogućnosti otimanja oružija tokom borbe. Broj opcija je ogroman, što ide u prilog tvrdnji da je Batman: Arkham City jedna od najbogatijih akcionih igara u poslednje vreme.

Naravno, nije sve u akciji. Betmen je često nazivan i najboljim detektivom na svetu, a Rocsteady nikako nije želeo da zapostavi ovu titulu. U centru puzzle-avanturističkog segmenta igre je Riddler. Njegovi tragovi razbacani su svuda po gradu, a različiti izazovi rešavaju se na razne načine, što Batman: Arkham City čini i zaista kvalitetnom i originalnom laganom avanturom - ako odaberete da skrenete sa glavne priče i poigrate i ostalo što igra nudi.

Tek kada uđete u koštac sa Riddler-om shvatićete koliko je Arkham City pun tajni i dodatnog sadržaja. Riddler ima taoce širom grada, a da bi otkrili njihove lokacije i da bi ih spasili morate da rešavate zagonetke različitog tipa. Ovo je i jedini način da dođete u kontakt sa negativcima koji nisu “stali” u glavnu priču. Njihove, sekundarne priče i linije misija su podjednako zanimljive.

Ridlerovi trofeji su, kao i u prošloj igri, razbacani svuda po mapi. Neki su skriveni, dok se drugi nalaze na otvorenom - kako bi ih što pre uočili. Onda je na vama da pronađete način kako da stignete do ovih trofeja: kroz pronalaženje tajnih prolaza, rešavanje zagonetki iz okruženja, pravilnu upotrebu gedžeta i sl. Na primer, trofej može biti u kavezu povezanim sa mehanizmom čiji način funkcionisanja morate da provalite da bi stigli do njega.

Pristune su i Ridlerove zagonetke koje se rešavaju gledanjem iz pravog ugla, kao i one u formi pitanja. Odgovor se, obično, nalazi u okruženju, samo ga trebate naći. Postoje i misije gde morate da se bavite modernom forenzikom, da pratite trajektoriju metaka i tragove krvi, te da se trkate sa vremenom. Tonu dodatnog sadržaja, kao šlag na tortu, upotpunjuje i mogućnost igranja sa Ženom mačkom.

Kada budete konačno završili Batman: Akrham City velike su šanse da ćete imati potrebu da, još jednom, odigrate ovog remek-delo i obnovite gradivo. New Game Plus opcija aktivira se posle kompletiranja igre. Ovde se sav vaš napredak prenosi u novu igru, a protivnici su sada pametniji i teži, a igra vas više neće obaveštavati, stilizovanim linijama, kada neprijatelj planira na napadne. Ovo će biti pravi test vaših veština i dokaz da ste doktorirali novog Betmena, kroz razvijanje osećanja i sluha za ritam borbe.

Ogromna ponuda ovog zaista velikog, ali vrednog, 18 gigabajta teškog, paketa ne završava se tu. Sobe sa izazozivma Betmena stavljaju u teške situacije, bilo da je reč o borbi ili stealth deonicama.

Batman: Akrham City igračima omogućava da se užive u ulogu super heroja kao nikada do sada. Brojni gedžeti i izuzetno bogat, a jednostavan za savladavanje, borbeni sistem, nateraće gejmere da razmišljaju kao Betmen. Tona opcija i odličan odnos izazova i nagrade garantuju visoku vrednost ponovnog prelaženja. Zbog svega navedenog, ali i zahvaljujući fantastičnoj atmosferi, moćnom avanturističkom sloju i atraktivnom stealht elementu, Batman: Arkham City predstavlja jednu od najboljih igara godine i savršen akcioni naslov.