Prototype 2

VIDEO RECENZIJA - James Heller je agresivni crnac koji voli puno psovati, a kada zahvaljujući Alexu Merceru postane super-mutant, zabavne stvari se počnu događati. Pod time podrazumijevamo puno krvi. Jako puno krvi.


Brzim sprintom po zidovima nebodera u par sekundi se nađete na vrhu, bacite se s krova i preletite par stotina metara kako bi upali u neprijateljsku bazu. Prva dva vojnika rasječete napola prije nego što su stigli shvatiti što se događa, trećeg dekapitirate sa stilom, a četvrtog bacate prema helikopteru koji je taman krenuo pucati po vama. To nije bilo dovoljno za potpuno onesposobiti helikopter, pa ste skočili u zrak 20 metara i uhvatili neprijateljsku letjelicu žilama kojima ste okolne objekte i ljude bacili prema njoj golemom brzinom. Helikopter je eksplodirao, a ubijanje nekolicine preživjelih neprijatelja bio je rutinski posao, svejedno obavljen u stilu i s puno krvi. Iz baze išetate ponosni što ste upravo izvršili fin masakr nad neprijateljskom đubradi koja vas, unatoč debeloj brojčanoj nadmoći nije uspjela ozbiljnije povrijediti.

Činjenica je da smo svi mi zapravo pomalo sadistički nastrojena bića kojima prethodni scenarij zvuči dosta zabavno, zar ne? Pogledajte onda našu video recenziju Prototypea 2 jer smo posebno pazili da takvih scena nikako ne nedostaje. No ukoliko ste više čovjek od teksta, ignorirajte video ispod i uposlite taj kotačić na mišu - tekstualna recenzija je ionako malo detaljnija.


Neki od vas su možda malo moralnije osobe, pa im gore spomenuto brutalno i bezumno nasilje treba opravdati nekim uvjerljivim razlogom, tipa - spomenuti vojnici su zle osobe koje nikada nisu kupile igru ili album već ih uvijek preuzimaju putem torrenata. Nedovoljno dobar razlog? Okej, vojnici slušaju cajke, ali se za Dan pobjede i domovinske zahvalnosti svejedno nalaze u prvim redovima na koncertu Marka Perkovića Thompsona s podignutom desnicom u zraku. Plastična krunica i crna majica s velikim, ušatim slovom „U“ included. To je već sasvim okej razlog za spomenutu brutalnost, no za svaki slučaj ćemo ga ipak još bolje opravdati - vojnici su zle i nemoralne osobe koje nemilosrdno ubijaju civile i provode užasne pokuse na njima. Eto. To je sada sasvim u redu.

Poanta ovog uvoda, koji je opet dosta duži nego što je to bila prvobitna namjera jest: bezumna, brutalna open-world akcija i iživljavanje na neprijateljima poput onog u prvom paragrafu uvijek prolaze. Upravo takav naslov bio je prethodnik igre koju danas recenziramo, Prototype - igra s jako zabavnim gameplayom, no određenim problemima koji su spriječili da postane jedna od onih igara o kojima ćemo pričati unucima tijekom zimskih noći uz upaljenu vatru u kaminu.

ZA MENE SAMO PRIRODNO...

Dakle, ovaj put se nalazimo u čizmama Jamesa Hellera, čovjeka čiji su kćer i žena ubijeni, a on za njihovu smrt okrivljuje Alexa Mercera, momka s kojim smo se zabavljali u prvom dijelu. Upravo ga šjor Alex zarazi svojim virusom, zbog čega dobiva mrvicu natprirodne moći dosta slične njegovima, a ubrzo otkriva i da stvari nisu onakve kakvima se čine na prvu. Pravi zlikovci u ovoj priči su GENTEK znanstvena korporacija zajedno s Blackwatchom, vojnom silom koja bi trebala zaštiti civile od virusa, no zapravo ih koristi za brutalne eksperimente i praktički hrani čudovišta nevinim ljudima. Eto opravdanja za brutalno kidanje organa zlim vojnicima, woo!

Heller je samo agresivac koji nije sposoban sklopiti inteligentnu rečenicu bez bujice psovki.
James Heller je crnac, odluka kojom su developeri očito htjeli pokazati kako sve rase mogu jednako uvjerljivo kidati udove zlikovcima. Živjela jednakost! Priča se pomalo raspliće kroz stilski zanimljivo odrađene cutscene koje se prikazuju kada konzumirate određenu metu. Da, konzumirate. Važno je zdravo se hraniti. Likovi u priči su dosta slabo razvijeni, za nikoga vas neće biti ni najmanje briga briga, a većina meta koje trebate proždrijeti ionako izgleda jednako - ili su vojnici ili znanstvenici. Naš protagonist trebao bi biti emotivac koji je dosta pogođen smrću svoje obitelji, no zapravo je samo agresivac koji nije sposoban sklopiti inteligentnu rečenicu bez bujice psovki.

VITICE, HRANJENJE, TENKOVI, PAŠTETA

Doduše, očito je kako je i ovaj put sama priča element igre kojemu je posvećeno manje pažnje, dok je fokus na uistinu zabavnom gameplayu. Kao što smo spomenuli, naš Heller izuzetno je moćan frajer koji se po ovom open-world New Yorku može iživljavati na doista raznolike načine. Njegove ruke zahvaljujući vrckavom virusiću po potrebi se pretvaraju o oružja poput golemih kandži, smrtonosnih vitica, dalekometnog biča, kamenog štita za obranu od projektila... Jedan od impresivnijih načina oduzimanja života jadnim i nespremnim vojnicima jest kreiranje crne rupe pomoću spomenutih vitica, koja jadnike uvuče unutra, a zatim čisto usput i eksplodira te raznese pola kvarta. Jer zašto ne.

Koje ćete od nekolicine impresivnih oružja iskoristiti u zadanom trenutku odlučujete postavljanjem jednog oružja na lijevi klik miša, a jednog na desni, tako da zapravo možete izvoditi raznolike kombinacije koje vam u tom trenu padnu na pamet i najbolje odgovaraju situaciji.

Prototype 2 screenshots

Ukoliko niste igrali prvi dio, ta činjenica ne bi trebala predstavljati prevelik problem, budući da je igrina priča gotovo posve odvojena od prethodne. Možda će vam trebati mrvicu duže da se „ufurate“ u igrinu mehaniku i kontrole nego nekome tko je igrao, no rekao bih da je, odokativno, riječ o maksimalno pola sata navikavanja. Već u samom početku osjećate se dosta nadmoćni u odnosu na vojnike, no tada su još sposobni predstavljati određen problem ukoliko su debelo brojčano nadmoćniji i imaju pokoji helikopter ili tenkić. S vremenom naš agresivni crnac dosta napreduje i dobiva nove moći pa je bez ozbiljnijeg problema sposoban u par minuta razvaliti sve što se miče usred neprijateljske baze. To je ujedno i jedan od igrinih problema – rijetko predstavlja ozbiljniji izazov, neprijatelji doduše s vremenom postaju opasniji i kompliciraniji za ubijanje, no njihov napredak je prilično inferioran u odnosu na Hellerov pa ćete se rijetko naći u situaciji s ozbiljnijom opasnošću umiranja.

Tupastim vojnicima nikad nije pretjerano čudno što njihov poznanik odjednom iz razonode trčkara po zidovima obližnje zgrade.
Spomenuli smo takozvano konzumiranje, proces u kojem Heller praktički proždre metu, čime si poveća health, a ujedno može i preuzeti njen oblik te na taj način zavarati neprijateljske vojnike. Pomalo je smiješno što tupastim vojnicima nikad nije pretjerano čudno što njihov poznanik odjednom iz razonode trčkara po zidovima obližnje zgrade. Igra tako ima i taj stealth element, u kojem određenu metu trebate konzumirati bez da vas itko vidi, što se obavlja procesom tihe eliminacije (odnosno opet - konzumacije, ali konstantno ponavljanje te riječi malo retardirano zvuči) jednog po jednog neprijatelja u metinoj blizini, dok jadnik ili jadnica ne ostanu potpuno sami. Jednolikost pokušavaju spriječiti i različiti bonusi koje igra daje u određenim situacijama, a koji traže ubijanje na specifičan način i trude se unijeti malo raznolikosti.


Prototype 2 screenshots

Heller može pokupiti bilo koje oružje ubijenog neprijatelja i iskoristiti ga protiv njegovih suboraca, no puno više zabave pruža ubijanje vlastitim rukicama preobraženima u sredstva za brutalnu egzekuciju i destrukciju. Također, nakon nekog vremena moći ćete uredno upadati u neprijateljska vozila i voziti ih, usputno pucajući po njihovim pravim vlasnicima. Zgodna novina, no vjerojatno je nećete pretjerano koristiti, budući da ste dosta brži, pa i destruktivniji van vozila.

Osim glavne kampanje, igra ima onaj element esencijalan za open-world naslove: sporedne misije te stvari koje možete skupljati po gradu. New York je podijeljen na tri zone, a svaka ima nekolicinu usputnih zadačića: jazbine koje treba počistiti od zaraženih, vojničke baze koje treba sravniti sa zemljom te „crne kutije“ koje treba pronaći, a koje ujedno pomažu u otkrivanju dijelova priče. Problem s misijama, posebno u glavnoj kampanji jest repetitivnost - gotovo uvijek se na kraju svedu na konzumiranje određenog frajera kako bi otkrili njegov dio priče i svoju sljedeću metu. Do samog cilja vodi impresivna količina destrukcije i krvi, no koliko god se dobro zabavili u procesu, bilo bi fino da su ciljevi ponešto raznovrsniji. Za završavanje glavne kampanje i sporednih misija potrebno je nekih 15 sati.


Prototype 2 screenshots

Naš nemam-obitelj-ali-jebeno-puno-psujem junak napreduje na dva načina standardnim RPG level-upanjem kada skupi dovoljno XP bodova, a tada možemo izabrati segment koji nam u tom trenutku djeluje najoptimalniji za unapređenje (poput brzine kretanja, količine healtha, snage i slično), dok raznolika zanimljiva unapređenja svojih mutacija dobiva i obavljanjem sporednih misija.

TEHNIKALIJE. TEHNIKA. LIJE.

PC verzija izgleda ponešto bolje nego njeni kolege na konzolama. Tu su veći draw distance te ponešto povećan framerate zbog kojeg opaka klanja na računalima izgledaju malo kvalitetnije ukoliko imate dovoljno jaku konfiguraciju. Doduše, grafika je još uvijek samo prolazna, usudili bi se reći i pomalo ispodprosječna, što developer može pokušati opravdati brzinom Hellerovog kretanja po gradu te golemom broju jedinica koje su često na ekranu u većim bitkama. Cut-scene su stilski zanimljivo odrađene, sastoje se samo od crne i bijele boje visokog kontrasta te povremenih bljeskova crvene ili plave te dramatične montaže. Ovaj stil koristi se i kada Hellerov health postane nizak kako bi upozorio na ozbiljnu mogućnost smrti u bliskoj budućnosti.


Prototype 2 screenshots

Kontrole i kamera mogu biti malo problematični, posebice kad se traži preciznost. Recimo, ako u grupi od nekoliko desetaka vojnika trebate na brzinu pokupiti samo jednog, teško da će vam to isprve poći od ruke. Prototype 2 igra je koju nije nemoguće igrati s mišem i tipkovnicom, no puno prirodnije joj „leži“ gamepad. Mišonji se zna dogoditi i da bude malo problematičan te zastajkuje radi povremenih naglih promjena FPS-a.

ZAŠTO SEDAMDESETJEDAN?
Prototype 2 možda ne donosi velike inovacije u gaming, možda nema najinteligentniju priču , kvragu, možda nije ni grafički savršen, ali jedno je sigurno - prokleto je zabavan. Svi smo mi mali sadisti koji uživaju u bezumnom te brutalnom nasilju i destrukciji, kao i osjećaju slobode te nadmoći.

Spomenute mane igri bi zbog zabavnog gameplaya oprostili da se i u tom segmentu nije našao koji problem, poput repetitivnosti misija te činjenice da igra ne predstavlja ozbiljan izazov. Naime, ritam igre je dobar, svakih par sati dobijete neku novu sposobnosti i napredujete, čime postajete sve moćniji, no težina i jačina neprijatelja ne raste proporcionalno sa snagom našeg junaka. Nažalost, ni ovo neće biti igra o kojoj ćemo pričati unucima, no sigurni smo kako vam svejedno može pružiti sate brutalne zabave prijeko potrebne po ovim vrućinama.

Limbo opis

Najbolji pisci kažu puno sa malo reči. Vrhunski muzičari čine čuda i sa nekoliko tonova - setimo se samo početka pesme High Hopes, grupe Pink Floyd. Playdead Studios uradio je istu stvar sa igrom Limbo, ali u sferi gejminga.

 Kada počnete da igrate Limbo, možda se budete osećali ambivalentno, ali kako vreme prolazi, volećete ovo remek-delo sve više, ako budete spremni da prihvatite dizajnerska ograničenja koja su tvorci igre sami sebi nametnuli. Ova igra postiže neverovatno puno kontrolnom šemom koja je jednostavnija od Super Marija: kretanje, akcija i skok - sve što je potrebno za jezivu Tim Bartonovsku (iz najboljih dana) avanturu kroz Čistilište ili drugo mesto po vašem izboru.

 Kontrolna šema je samo jedan od elemenata koji je minimalan. Limbo govori priču o dečaku u potrazi za svojom sestrom. Toliko. Dizajnerski pristup je mračan i melanholičan, jeziv i zaista uznemirujuć, ali samo kroz igru mraka i sivkaste svetlosti, sa zvučnom podlogom koja je fantastična, jer je jedva ima. Protagonist je bezličan, ali sa namerom: on je forma koju igrači sami trebaju da napune sadržajem.

 Takav je ceo Limbo: ovde se ne traži nešto kroz igru, nego se od nečega beži. Protagonist je konstantno sam, ali mi njegova osećanja ne znamo. Ono što znamo je, da dok igramo Limbo, osećanja koja bi glavni lik trebao da ima, rađaju se u nama. Retki susreti sa neprijateljski raspoloženom decom bude želju ne za sukobom, već za nekom konfirmacijom ljudskosti, kontakta, možda čak i topline.


Ali malo je ljudskosti kada bez trunke osećanja radite ono što morate: vučete mrtva tela, kako bi ostali živi. Možda nema ljudskosti, ali nema ni zla. Limbo je, iako na momente brutalan, vrednostno neutralan. Okruženje je glavni protivnik, a ono se ne može okarakterisati klasifikacijama koje bi inače koristili.

 U ovoj igri umiraćete puno puta - jer to je jedini način da naučite kako da je igrate. Kada je završite, zavisno od onoga što ste tražili, možete da volite kraj igre, koji će, onda, izgledati kao jedini mogući “zaključak”, ili da budete razočarani besmislom, ali ne zato što je igra takva, već isključivo zbog individualnog doživljaja. U svakom slučaju, teško je naći individualniji puzzle platformer, koji je toliko otvoren za interpretacije.

 Zato je Limbo prava umetnost. Ne možemo da damo odgovor na ono što je Playdead hteo da kaže, pa zato moramo da pronađemo naša objašnjenja, u vidu onoga što osećamo dok igramo ovaj naslov, koji toliko dobro izgleda da je svaki frame pogodan za idealnu desktop pozadinu.

 Da li se radi o napuštenoj fabrici ili “prirodnom okruženju” Limbo toliko dobro izgleda da skreće pogled svakog ko se nađe u prostoru gde igrate. Ne odigrati ovo remek-delo znači propustiti obaveznu gejmersku lektiru ove godine.

 Iako metaforična priča o usamljenosti, koja atmosferom možda podseća i na neke spotove Mobija, Limbo postaje nešto klasičniji puzzle platformer u poslednjoj trećini igre. Iako tada i dalje zadržava svoju jedinstvenu atmosferu, igra se približava konvencionalnijim rešenjima, što je pokazatelj da Playdead i nije ostao dosledan u svojoj viziji do kraja.

 Bez obzira na ovu blagu “nedoslednost” velika nepravda je ispravljena, jer je ova igra konačno izašla za PC i Playstation 3. Nemojte je popustiti.

Ali malo je ljudskosti kada bez trunke osećanja radite ono što morate: vučete mrtva tela, kako bi ostali živi. Možda nema ljudskosti, ali nema ni zla. Limbo je, iako na momente brutalan, vrednostno neutralan. Okruženje je glavni protivnik, a ono se ne može okarakterisati klasifikacijama koje bi inače koristili.

 U ovoj igri umiraćete puno puta - jer to je jedini način da naučite kako da je igrate. Kada je završite, zavisno od onoga što ste tražili, možete da volite kraj igre, koji će, onda, izgledati kao jedini mogući “zaključak”, ili da budete razočarani besmislom, ali ne zato što je igra takva, već isključivo zbog individualnog doživljaja. U svakom slučaju, teško je naći individualniji puzzle platformer, koji je toliko otvoren za interpretacije.

 Zato je Limbo prava umetnost. Ne možemo da damo odgovor na ono što je Playdead hteo da kaže, pa zato moramo da pronađemo naša objašnjenja, u vidu onoga što osećamo dok igramo ovaj naslov, koji toliko dobro izgleda da je svaki frame pogodan za idealnu desktop pozadinu.

 Da li se radi o napuštenoj fabrici ili “prirodnom okruženju” Limbo toliko dobro izgleda da skreće pogled svakog ko se nađe u prostoru gde igrate. Ne odigrati ovo remek-delo znači propustiti obaveznu gejmersku lektiru ove godine.

 Iako metaforična priča o usamljenosti, koja atmosferom možda podseća i na neke spotove Mobija, Limbo postaje nešto klasičniji puzzle platformer u poslednjoj trećini igre. Iako tada i dalje zadržava svoju jedinstvenu atmosferu, igra se približava konvencionalnijim rešenjima, što je pokazatelj da Playdead i nije ostao dosledan u svojoj viziji do kraja.

 Bez obzira na ovu blagu “nedoslednost” velika nepravda je ispravljena, jer je ova igra konačno izašla za PC i Playstation 3. Nemojte je popustiti.

WALKING DEAD THE GAME VIDEO OPIS

Najpre da razjasnimo: Walking Dead The Game nije očekivana zombi igra, ali ni avantura karakteristična za studio Telltale. Ovde nećete rešiti sve probleme oružjem, u maniru tradicionalnih akcionih igara, niti ćete napregnuti moždane vijuge zbog avanturističkih zagonetki.

Walking Dead The Game je, u stvari, interaktivna priča, pa će najveću satisfakciju u njenom igranju pronaći fanovi Walking Dead serijala.

To znači da je Telltale Games akcenat stavio na priču i odnose među likovima, ali je, ipak, u izvesnoj meri, ovde prisutna i brutalna akcija i to eksplicitno živopisnija, nego što bi očekivali od veoma simpatične cell-shaded grafike, koja doprinosi imerzivnoj atmosferi igre.


Prva epizoda  prati priču Li Evereta, osuđenika koji možda nije, možda jeste, ubica. Početak zombi apokalipse ga spasava zatvora. Posle prvog bliskog susreta sa hodajućim mrtvima Everet nailazi na Klementinu, uplašenu devojčicu koja je ostala bez roditelja. Tako on, silom prilika, postaje njen staratelj.

Igra vas brzo upoznaje sa likovima iz nove družine, koja tu i tamo podseća na ekipu iz serije. Kroz igru ćete imati priliku da sretnete i neke od TV likova...
Walking Dead The Game, kao što smo napomenuli, akcenat stavlja na razgovore. Tokom dijaloga, imaćete vremensko ograničenje za vaše odgovore, tako da morate brzo da razmišljate jer igra implementira sistem uzroka i posledice. Vaše odluke odraziće se na svet igre i njene likove. U teškim situacijama moraćete da odgovorite brzo na pitanja života i smrti, a često ćete biti primorani da birate da li ćete lagati ili reći istinu.

Naime, kako je situacija veoma napeta, a Everet ima mutnu prošlost, igrači su primorani da, koliko je to moguće, pažljivo odmere svaki odgovor. I ćutanje je opcija, ali imajte u vidu da neki likovi mogu da vas “namirišu” kada lažete. Odnosi će postajati komplikovani, a stvari nikako nisu crno-bele, što dodatno uvećava vrednost priče. Kada se na ovo doda odlična glasovna gluma i režija, Walking Dead The Game je podjednako zanimljiv koliko i serija.
Dok u razgovorima i pojedinim situacijama igra daje slobodu igračima, veći deo iskustva je linearan. Prostor za kretanje je mali, a borbe se svode na pravovremeno stiskanje odgovarajućih tastera, ali je, Telltale ipak uspeo da stvori napetu atmosferu tokom akcije.

Dizajneri su ovo postigli svojevrsnim “akcionim mikromenadžmentom”: moraćete da donosite prave odluke u pravom trenutku i da upotrebljavate ono što se nalazi u okruženju kako bi preživeli.

Na prvi pogled izgleda da Walking Dead: The Game ima veliku vrednost ponovnog prelaženja ali to zavisi od toga da li želite da eksperimentišete. Saveovi se, naravno, prenose u sledeće epizode, a Telltale obećava da će vaše odluke imati sve veći uticaj na okruženje i ostale likove u igri.


Walking Dead: The Game je odlična interaktivna priča. Ako očekujete akciju ili avanturu onda ćete biti razočarani, ali ako ste fan dobre priče u postapokaliptičnom zombi svetu onda nemojte propustiti prvu epizode ove sjajne gaming serije.