Prototype 2

VIDEO RECENZIJA - James Heller je agresivni crnac koji voli puno psovati, a kada zahvaljujući Alexu Merceru postane super-mutant, zabavne stvari se počnu događati. Pod time podrazumijevamo puno krvi. Jako puno krvi.


Brzim sprintom po zidovima nebodera u par sekundi se nađete na vrhu, bacite se s krova i preletite par stotina metara kako bi upali u neprijateljsku bazu. Prva dva vojnika rasječete napola prije nego što su stigli shvatiti što se događa, trećeg dekapitirate sa stilom, a četvrtog bacate prema helikopteru koji je taman krenuo pucati po vama. To nije bilo dovoljno za potpuno onesposobiti helikopter, pa ste skočili u zrak 20 metara i uhvatili neprijateljsku letjelicu žilama kojima ste okolne objekte i ljude bacili prema njoj golemom brzinom. Helikopter je eksplodirao, a ubijanje nekolicine preživjelih neprijatelja bio je rutinski posao, svejedno obavljen u stilu i s puno krvi. Iz baze išetate ponosni što ste upravo izvršili fin masakr nad neprijateljskom đubradi koja vas, unatoč debeloj brojčanoj nadmoći nije uspjela ozbiljnije povrijediti.

Činjenica je da smo svi mi zapravo pomalo sadistički nastrojena bića kojima prethodni scenarij zvuči dosta zabavno, zar ne? Pogledajte onda našu video recenziju Prototypea 2 jer smo posebno pazili da takvih scena nikako ne nedostaje. No ukoliko ste više čovjek od teksta, ignorirajte video ispod i uposlite taj kotačić na mišu - tekstualna recenzija je ionako malo detaljnija.


Neki od vas su možda malo moralnije osobe, pa im gore spomenuto brutalno i bezumno nasilje treba opravdati nekim uvjerljivim razlogom, tipa - spomenuti vojnici su zle osobe koje nikada nisu kupile igru ili album već ih uvijek preuzimaju putem torrenata. Nedovoljno dobar razlog? Okej, vojnici slušaju cajke, ali se za Dan pobjede i domovinske zahvalnosti svejedno nalaze u prvim redovima na koncertu Marka Perkovića Thompsona s podignutom desnicom u zraku. Plastična krunica i crna majica s velikim, ušatim slovom „U“ included. To je već sasvim okej razlog za spomenutu brutalnost, no za svaki slučaj ćemo ga ipak još bolje opravdati - vojnici su zle i nemoralne osobe koje nemilosrdno ubijaju civile i provode užasne pokuse na njima. Eto. To je sada sasvim u redu.

Poanta ovog uvoda, koji je opet dosta duži nego što je to bila prvobitna namjera jest: bezumna, brutalna open-world akcija i iživljavanje na neprijateljima poput onog u prvom paragrafu uvijek prolaze. Upravo takav naslov bio je prethodnik igre koju danas recenziramo, Prototype - igra s jako zabavnim gameplayom, no određenim problemima koji su spriječili da postane jedna od onih igara o kojima ćemo pričati unucima tijekom zimskih noći uz upaljenu vatru u kaminu.

ZA MENE SAMO PRIRODNO...

Dakle, ovaj put se nalazimo u čizmama Jamesa Hellera, čovjeka čiji su kćer i žena ubijeni, a on za njihovu smrt okrivljuje Alexa Mercera, momka s kojim smo se zabavljali u prvom dijelu. Upravo ga šjor Alex zarazi svojim virusom, zbog čega dobiva mrvicu natprirodne moći dosta slične njegovima, a ubrzo otkriva i da stvari nisu onakve kakvima se čine na prvu. Pravi zlikovci u ovoj priči su GENTEK znanstvena korporacija zajedno s Blackwatchom, vojnom silom koja bi trebala zaštiti civile od virusa, no zapravo ih koristi za brutalne eksperimente i praktički hrani čudovišta nevinim ljudima. Eto opravdanja za brutalno kidanje organa zlim vojnicima, woo!

Heller je samo agresivac koji nije sposoban sklopiti inteligentnu rečenicu bez bujice psovki.
James Heller je crnac, odluka kojom su developeri očito htjeli pokazati kako sve rase mogu jednako uvjerljivo kidati udove zlikovcima. Živjela jednakost! Priča se pomalo raspliće kroz stilski zanimljivo odrađene cutscene koje se prikazuju kada konzumirate određenu metu. Da, konzumirate. Važno je zdravo se hraniti. Likovi u priči su dosta slabo razvijeni, za nikoga vas neće biti ni najmanje briga briga, a većina meta koje trebate proždrijeti ionako izgleda jednako - ili su vojnici ili znanstvenici. Naš protagonist trebao bi biti emotivac koji je dosta pogođen smrću svoje obitelji, no zapravo je samo agresivac koji nije sposoban sklopiti inteligentnu rečenicu bez bujice psovki.

VITICE, HRANJENJE, TENKOVI, PAŠTETA

Doduše, očito je kako je i ovaj put sama priča element igre kojemu je posvećeno manje pažnje, dok je fokus na uistinu zabavnom gameplayu. Kao što smo spomenuli, naš Heller izuzetno je moćan frajer koji se po ovom open-world New Yorku može iživljavati na doista raznolike načine. Njegove ruke zahvaljujući vrckavom virusiću po potrebi se pretvaraju o oružja poput golemih kandži, smrtonosnih vitica, dalekometnog biča, kamenog štita za obranu od projektila... Jedan od impresivnijih načina oduzimanja života jadnim i nespremnim vojnicima jest kreiranje crne rupe pomoću spomenutih vitica, koja jadnike uvuče unutra, a zatim čisto usput i eksplodira te raznese pola kvarta. Jer zašto ne.

Koje ćete od nekolicine impresivnih oružja iskoristiti u zadanom trenutku odlučujete postavljanjem jednog oružja na lijevi klik miša, a jednog na desni, tako da zapravo možete izvoditi raznolike kombinacije koje vam u tom trenu padnu na pamet i najbolje odgovaraju situaciji.

Prototype 2 screenshots

Ukoliko niste igrali prvi dio, ta činjenica ne bi trebala predstavljati prevelik problem, budući da je igrina priča gotovo posve odvojena od prethodne. Možda će vam trebati mrvicu duže da se „ufurate“ u igrinu mehaniku i kontrole nego nekome tko je igrao, no rekao bih da je, odokativno, riječ o maksimalno pola sata navikavanja. Već u samom početku osjećate se dosta nadmoćni u odnosu na vojnike, no tada su još sposobni predstavljati određen problem ukoliko su debelo brojčano nadmoćniji i imaju pokoji helikopter ili tenkić. S vremenom naš agresivni crnac dosta napreduje i dobiva nove moći pa je bez ozbiljnijeg problema sposoban u par minuta razvaliti sve što se miče usred neprijateljske baze. To je ujedno i jedan od igrinih problema – rijetko predstavlja ozbiljniji izazov, neprijatelji doduše s vremenom postaju opasniji i kompliciraniji za ubijanje, no njihov napredak je prilično inferioran u odnosu na Hellerov pa ćete se rijetko naći u situaciji s ozbiljnijom opasnošću umiranja.

Tupastim vojnicima nikad nije pretjerano čudno što njihov poznanik odjednom iz razonode trčkara po zidovima obližnje zgrade.
Spomenuli smo takozvano konzumiranje, proces u kojem Heller praktički proždre metu, čime si poveća health, a ujedno može i preuzeti njen oblik te na taj način zavarati neprijateljske vojnike. Pomalo je smiješno što tupastim vojnicima nikad nije pretjerano čudno što njihov poznanik odjednom iz razonode trčkara po zidovima obližnje zgrade. Igra tako ima i taj stealth element, u kojem određenu metu trebate konzumirati bez da vas itko vidi, što se obavlja procesom tihe eliminacije (odnosno opet - konzumacije, ali konstantno ponavljanje te riječi malo retardirano zvuči) jednog po jednog neprijatelja u metinoj blizini, dok jadnik ili jadnica ne ostanu potpuno sami. Jednolikost pokušavaju spriječiti i različiti bonusi koje igra daje u određenim situacijama, a koji traže ubijanje na specifičan način i trude se unijeti malo raznolikosti.


Prototype 2 screenshots

Heller može pokupiti bilo koje oružje ubijenog neprijatelja i iskoristiti ga protiv njegovih suboraca, no puno više zabave pruža ubijanje vlastitim rukicama preobraženima u sredstva za brutalnu egzekuciju i destrukciju. Također, nakon nekog vremena moći ćete uredno upadati u neprijateljska vozila i voziti ih, usputno pucajući po njihovim pravim vlasnicima. Zgodna novina, no vjerojatno je nećete pretjerano koristiti, budući da ste dosta brži, pa i destruktivniji van vozila.

Osim glavne kampanje, igra ima onaj element esencijalan za open-world naslove: sporedne misije te stvari koje možete skupljati po gradu. New York je podijeljen na tri zone, a svaka ima nekolicinu usputnih zadačića: jazbine koje treba počistiti od zaraženih, vojničke baze koje treba sravniti sa zemljom te „crne kutije“ koje treba pronaći, a koje ujedno pomažu u otkrivanju dijelova priče. Problem s misijama, posebno u glavnoj kampanji jest repetitivnost - gotovo uvijek se na kraju svedu na konzumiranje određenog frajera kako bi otkrili njegov dio priče i svoju sljedeću metu. Do samog cilja vodi impresivna količina destrukcije i krvi, no koliko god se dobro zabavili u procesu, bilo bi fino da su ciljevi ponešto raznovrsniji. Za završavanje glavne kampanje i sporednih misija potrebno je nekih 15 sati.


Prototype 2 screenshots

Naš nemam-obitelj-ali-jebeno-puno-psujem junak napreduje na dva načina standardnim RPG level-upanjem kada skupi dovoljno XP bodova, a tada možemo izabrati segment koji nam u tom trenutku djeluje najoptimalniji za unapređenje (poput brzine kretanja, količine healtha, snage i slično), dok raznolika zanimljiva unapređenja svojih mutacija dobiva i obavljanjem sporednih misija.

TEHNIKALIJE. TEHNIKA. LIJE.

PC verzija izgleda ponešto bolje nego njeni kolege na konzolama. Tu su veći draw distance te ponešto povećan framerate zbog kojeg opaka klanja na računalima izgledaju malo kvalitetnije ukoliko imate dovoljno jaku konfiguraciju. Doduše, grafika je još uvijek samo prolazna, usudili bi se reći i pomalo ispodprosječna, što developer može pokušati opravdati brzinom Hellerovog kretanja po gradu te golemom broju jedinica koje su često na ekranu u većim bitkama. Cut-scene su stilski zanimljivo odrađene, sastoje se samo od crne i bijele boje visokog kontrasta te povremenih bljeskova crvene ili plave te dramatične montaže. Ovaj stil koristi se i kada Hellerov health postane nizak kako bi upozorio na ozbiljnu mogućnost smrti u bliskoj budućnosti.


Prototype 2 screenshots

Kontrole i kamera mogu biti malo problematični, posebice kad se traži preciznost. Recimo, ako u grupi od nekoliko desetaka vojnika trebate na brzinu pokupiti samo jednog, teško da će vam to isprve poći od ruke. Prototype 2 igra je koju nije nemoguće igrati s mišem i tipkovnicom, no puno prirodnije joj „leži“ gamepad. Mišonji se zna dogoditi i da bude malo problematičan te zastajkuje radi povremenih naglih promjena FPS-a.

ZAŠTO SEDAMDESETJEDAN?
Prototype 2 možda ne donosi velike inovacije u gaming, možda nema najinteligentniju priču , kvragu, možda nije ni grafički savršen, ali jedno je sigurno - prokleto je zabavan. Svi smo mi mali sadisti koji uživaju u bezumnom te brutalnom nasilju i destrukciji, kao i osjećaju slobode te nadmoći.

Spomenute mane igri bi zbog zabavnog gameplaya oprostili da se i u tom segmentu nije našao koji problem, poput repetitivnosti misija te činjenice da igra ne predstavlja ozbiljan izazov. Naime, ritam igre je dobar, svakih par sati dobijete neku novu sposobnosti i napredujete, čime postajete sve moćniji, no težina i jačina neprijatelja ne raste proporcionalno sa snagom našeg junaka. Nažalost, ni ovo neće biti igra o kojoj ćemo pričati unucima, no sigurni smo kako vam svejedno može pružiti sate brutalne zabave prijeko potrebne po ovim vrućinama.

Limbo opis

Najbolji pisci kažu puno sa malo reči. Vrhunski muzičari čine čuda i sa nekoliko tonova - setimo se samo početka pesme High Hopes, grupe Pink Floyd. Playdead Studios uradio je istu stvar sa igrom Limbo, ali u sferi gejminga.

 Kada počnete da igrate Limbo, možda se budete osećali ambivalentno, ali kako vreme prolazi, volećete ovo remek-delo sve više, ako budete spremni da prihvatite dizajnerska ograničenja koja su tvorci igre sami sebi nametnuli. Ova igra postiže neverovatno puno kontrolnom šemom koja je jednostavnija od Super Marija: kretanje, akcija i skok - sve što je potrebno za jezivu Tim Bartonovsku (iz najboljih dana) avanturu kroz Čistilište ili drugo mesto po vašem izboru.

 Kontrolna šema je samo jedan od elemenata koji je minimalan. Limbo govori priču o dečaku u potrazi za svojom sestrom. Toliko. Dizajnerski pristup je mračan i melanholičan, jeziv i zaista uznemirujuć, ali samo kroz igru mraka i sivkaste svetlosti, sa zvučnom podlogom koja je fantastična, jer je jedva ima. Protagonist je bezličan, ali sa namerom: on je forma koju igrači sami trebaju da napune sadržajem.

 Takav je ceo Limbo: ovde se ne traži nešto kroz igru, nego se od nečega beži. Protagonist je konstantno sam, ali mi njegova osećanja ne znamo. Ono što znamo je, da dok igramo Limbo, osećanja koja bi glavni lik trebao da ima, rađaju se u nama. Retki susreti sa neprijateljski raspoloženom decom bude želju ne za sukobom, već za nekom konfirmacijom ljudskosti, kontakta, možda čak i topline.


Ali malo je ljudskosti kada bez trunke osećanja radite ono što morate: vučete mrtva tela, kako bi ostali živi. Možda nema ljudskosti, ali nema ni zla. Limbo je, iako na momente brutalan, vrednostno neutralan. Okruženje je glavni protivnik, a ono se ne može okarakterisati klasifikacijama koje bi inače koristili.

 U ovoj igri umiraćete puno puta - jer to je jedini način da naučite kako da je igrate. Kada je završite, zavisno od onoga što ste tražili, možete da volite kraj igre, koji će, onda, izgledati kao jedini mogući “zaključak”, ili da budete razočarani besmislom, ali ne zato što je igra takva, već isključivo zbog individualnog doživljaja. U svakom slučaju, teško je naći individualniji puzzle platformer, koji je toliko otvoren za interpretacije.

 Zato je Limbo prava umetnost. Ne možemo da damo odgovor na ono što je Playdead hteo da kaže, pa zato moramo da pronađemo naša objašnjenja, u vidu onoga što osećamo dok igramo ovaj naslov, koji toliko dobro izgleda da je svaki frame pogodan za idealnu desktop pozadinu.

 Da li se radi o napuštenoj fabrici ili “prirodnom okruženju” Limbo toliko dobro izgleda da skreće pogled svakog ko se nađe u prostoru gde igrate. Ne odigrati ovo remek-delo znači propustiti obaveznu gejmersku lektiru ove godine.

 Iako metaforična priča o usamljenosti, koja atmosferom možda podseća i na neke spotove Mobija, Limbo postaje nešto klasičniji puzzle platformer u poslednjoj trećini igre. Iako tada i dalje zadržava svoju jedinstvenu atmosferu, igra se približava konvencionalnijim rešenjima, što je pokazatelj da Playdead i nije ostao dosledan u svojoj viziji do kraja.

 Bez obzira na ovu blagu “nedoslednost” velika nepravda je ispravljena, jer je ova igra konačno izašla za PC i Playstation 3. Nemojte je popustiti.

Ali malo je ljudskosti kada bez trunke osećanja radite ono što morate: vučete mrtva tela, kako bi ostali živi. Možda nema ljudskosti, ali nema ni zla. Limbo je, iako na momente brutalan, vrednostno neutralan. Okruženje je glavni protivnik, a ono se ne može okarakterisati klasifikacijama koje bi inače koristili.

 U ovoj igri umiraćete puno puta - jer to je jedini način da naučite kako da je igrate. Kada je završite, zavisno od onoga što ste tražili, možete da volite kraj igre, koji će, onda, izgledati kao jedini mogući “zaključak”, ili da budete razočarani besmislom, ali ne zato što je igra takva, već isključivo zbog individualnog doživljaja. U svakom slučaju, teško je naći individualniji puzzle platformer, koji je toliko otvoren za interpretacije.

 Zato je Limbo prava umetnost. Ne možemo da damo odgovor na ono što je Playdead hteo da kaže, pa zato moramo da pronađemo naša objašnjenja, u vidu onoga što osećamo dok igramo ovaj naslov, koji toliko dobro izgleda da je svaki frame pogodan za idealnu desktop pozadinu.

 Da li se radi o napuštenoj fabrici ili “prirodnom okruženju” Limbo toliko dobro izgleda da skreće pogled svakog ko se nađe u prostoru gde igrate. Ne odigrati ovo remek-delo znači propustiti obaveznu gejmersku lektiru ove godine.

 Iako metaforična priča o usamljenosti, koja atmosferom možda podseća i na neke spotove Mobija, Limbo postaje nešto klasičniji puzzle platformer u poslednjoj trećini igre. Iako tada i dalje zadržava svoju jedinstvenu atmosferu, igra se približava konvencionalnijim rešenjima, što je pokazatelj da Playdead i nije ostao dosledan u svojoj viziji do kraja.

 Bez obzira na ovu blagu “nedoslednost” velika nepravda je ispravljena, jer je ova igra konačno izašla za PC i Playstation 3. Nemojte je popustiti.

BATMAN ARKHAM CITY OPIS: BUDITE MRAČNI VITEZ

Batman: Arkham City je jedna od najboljih role-playing igara ikada, u bukvalnom značenju te fraze.

Ova akciona igra, naravno, nije RPG, uprkos iskustvenim poenima i jednostavnoj, ali zadovoljavajućoj mehanici napredovanja.

Međutim, ako je poenta igara o super herojima da se igrači užive u ulogu i poveruju da su maskirani osvetnici, onda je Batman: Arkham City idealni tip takvog ostvarenja. Bolju igru o super heroju nećete naći. Rocsteady je stvorio iskustvo koje vas tera da naučite da razmišljate kao Betmen! Ovoga puta ulog je veći, ali i “vaše igralište”.

U Batman: Arkham City, nekadašnji načelnik ludnice, iz prvog dela, postao je gradonačelnik. Ne znamo da li je vazduh Gotama takav da pospešuje razvoj manijakalno-psihotičnih mastermajndova ili je, ovaj grad, jednostavno magnet za svakakve iskompleksirane ludake sa velikim planovima, ali je “potražnja” za zatvorskim ćelijama, tamo, uvek veća od “ponude”.

To je jedan od razloga zbog koga je čitav deo Gotama pretvoren u ogromnu ludaru. Naravno, u centru svega je Džoker, čija savršena animacija i legendarni glas Marka Hamila, predstavljaju najbolji prikaz comic book verzije ovog antagoniste, koja je, bez preterivanja, naravno, na drugačiji način, podjednako dobra koliko i kultna interpretacija pokojnog Hita Ledžera.

Naravno, sa Džokerom freak show tek počinje: Riddler je, ovoga puta, zaista smrtonosan, Gospodin Ledeni jeziv, hladan i genijalan, a Pingvin, u nešto izmenjenoj varijanti, sasvim lud. Celokupni karneval legendarnih antagonista je tu, a svi su uklopljeni u priču i svet na odličan način, u duhu stripa. Zato će jedna od motivacija za dalje igranje upravo biti i znatiželja, jer će vas uvek zanimati ko će se i kako sledeći put pojaviti.

Ne samo da su likovi, po kriterijumima stripa, veoma dobri, već je i sam Arkham City briljantno dizajniran. Mapa obuhvata nekoliko gradskih blokova i prepuna je fantastične arhitekture, tone stvari koje možete da radite i gomile skrivenih sitnica. Art deco stil tridesetih godina dvadesetog veka, u kombinaciji sa višedecenijskom dekadencijom, izrodio je genijalni “betmenovski gotski” stil, kojim Arkham City odiše, više nego bilo koja igra o mračnom vitezu, do sada.

Zgrade poput starog suda, policijske stanice, muzeja, podzemne železnice, te brojni bilbordi i neonska svetla, približili su igračima Gotham City kao nijedno delo do sada. Istina, igra ne nudi apsolutno otvoreni svet, već ima “hub world” strukturu, koja daje dovoljnu slobodu, a opet usmerava igrača na pravi put. Kretanje i navigacija po gradu teče prirodno, bez rizika da “zaglavite”, a brzo prelaženje većih distanci funkcioniše glatko, kroz korišćenje plašta, grapnel gun-a i drugih elemenata. Zato je kretanje po gradu atraktivno i uzbudljivo, pogotovo kada “uđete u štos”.

Batman: Arkham City nasleđuje sistem borbe od svog prethodnika, ali ga i modifikuje. Još jednom, koncept je jednostavan: jedan taster koristite za napad, a drugi za “kontru” protivničkim ofanzivnim potezima. Tajming je najvažniji, kao i vezivanje poteza. Ako uđete u ritam borbe isprebijaćete na graciozan i zadovoljavajuć način gomilu propalica oko vas.

Ako se dovoljno izvežbate borbe će podsećati na atraktivne koreografije iz akcionih filmova, a mogućnosti su ogromne. Animacija pokreta jeste kruta, ali fizika udara i precizno urađeni dodiri tela i objekata čine Batman: Arkham City prelepom igrom.

Betmenove reakcije zavisiće od vaših komandi, ali i okruženja i broja protivnika: na primer, jedan counter-move može da bude dovoljan za efektivno “uspavljivanje” dvojice protivnika, ako napadnu istovremeno. Stvari postaju zanimljivije, kada vaši protivnici budu opremljeni oružijem. U svakom slučaju, raznovrsnost borbe je jedan od glavnih razloga za vraćanje ovoj igri.

Sem borbe, izuzetno važan gameplay momenat predstavlja i upotreba gedžeta, a Betmen ih ima toliko, da mu skoro pa ispadaju iz džepova. Ovaj maskirani osvetnik, na primer, na raspolaganju ima eksplozivni gel koji brzo postavlja tokom borbe, da bi ga detonirao u pravom trenutku. Atraktivan je i uređaj za “električno šokiranje” protivnika. Pogođeni nesretnik će, zbog dezorijentisanosti, posle udara, krenuti na svoje saborce.

Sistem za brzu upotrebu opreme može da deluje zbunjujuće manje iskusnim igračima, ali se igra trudi da bude dovoljno uslužna, kako bi na što lakši način naučila igrače da izvuku maksimum iz svog arsenala. Naravno, ako ne želite da komplikujete stvari i vaše pesniće će, u većini slučajeva, biti dovoljne.

Naravno, mračni vitez nije neuništiv. Ako vaši protivnici imaju vatreno oružije, stealth pristup je najbolje rešenje. Mehanika aktivnog stealth-a, šunjanja i brzih in & out akcija sa visine, iz Arkham Assylum, prisutna je i ovde. Detektivski vid dozvoliće vam da, najbolje sa visine, sagledate brojčano stanje i pozicije vaših protivnika. Onda ostaje da ih pažljivo i sistematski očistite sa mape, koristeći gargojle i druge objekte iznad njihovih glava.

Inače, postoje i gedžeti koji su adekvatni u ovim situacijama: poput disruptor-a. Njega koristite da onesposobite protivnikovu utoku, pa kada mu se budete približili biće zanimljivo da vidite kako se nesretnik (ne)snalazi sa pokvarenim oružijem. Ako budete primećeni od veće i jače, dobro naoružane grupe protivnika, igra će vam preporučiti dimnu bombu, koja će vam omogućiti da nestanete iza zida magle.


Osećaj šunjanja je izuzetan i nabijen adrenalinom. Amplifikovan je sjajnom zvučnom podlogom, a atmosferi doprinosi odlično urađena kolektivna psihologija propalica. Oni će, naime, sve više pokazivati znakove straha, kako smakinjete jednog po jednog člana družine.

Dok napredujete kroz Batman: Arkham City dobijaćete iskustvene poene. Njih koristite za nadogradnje odela, gedžeta i borbenih veština. Ovo ima zaista jak uticaj na gameplay, tako da nije reč samo o light RPG elementima. Tako ćete kroz igru dobijati nove veštine, poput mogućnosti otimanja oružija tokom borbe. Broj opcija je ogroman, što ide u prilog tvrdnji da je Batman: Arkham City jedna od najbogatijih akcionih igara u poslednje vreme.

Naravno, nije sve u akciji. Betmen je često nazivan i najboljim detektivom na svetu, a Rocsteady nikako nije želeo da zapostavi ovu titulu. U centru puzzle-avanturističkog segmenta igre je Riddler. Njegovi tragovi razbacani su svuda po gradu, a različiti izazovi rešavaju se na razne načine, što Batman: Arkham City čini i zaista kvalitetnom i originalnom laganom avanturom - ako odaberete da skrenete sa glavne priče i poigrate i ostalo što igra nudi.

Tek kada uđete u koštac sa Riddler-om shvatićete koliko je Arkham City pun tajni i dodatnog sadržaja. Riddler ima taoce širom grada, a da bi otkrili njihove lokacije i da bi ih spasili morate da rešavate zagonetke različitog tipa. Ovo je i jedini način da dođete u kontakt sa negativcima koji nisu “stali” u glavnu priču. Njihove, sekundarne priče i linije misija su podjednako zanimljive.

Ridlerovi trofeji su, kao i u prošloj igri, razbacani svuda po mapi. Neki su skriveni, dok se drugi nalaze na otvorenom - kako bi ih što pre uočili. Onda je na vama da pronađete način kako da stignete do ovih trofeja: kroz pronalaženje tajnih prolaza, rešavanje zagonetki iz okruženja, pravilnu upotrebu gedžeta i sl. Na primer, trofej može biti u kavezu povezanim sa mehanizmom čiji način funkcionisanja morate da provalite da bi stigli do njega.

Pristune su i Ridlerove zagonetke koje se rešavaju gledanjem iz pravog ugla, kao i one u formi pitanja. Odgovor se, obično, nalazi u okruženju, samo ga trebate naći. Postoje i misije gde morate da se bavite modernom forenzikom, da pratite trajektoriju metaka i tragove krvi, te da se trkate sa vremenom. Tonu dodatnog sadržaja, kao šlag na tortu, upotpunjuje i mogućnost igranja sa Ženom mačkom.

Kada budete konačno završili Batman: Akrham City velike su šanse da ćete imati potrebu da, još jednom, odigrate ovog remek-delo i obnovite gradivo. New Game Plus opcija aktivira se posle kompletiranja igre. Ovde se sav vaš napredak prenosi u novu igru, a protivnici su sada pametniji i teži, a igra vas više neće obaveštavati, stilizovanim linijama, kada neprijatelj planira na napadne. Ovo će biti pravi test vaših veština i dokaz da ste doktorirali novog Betmena, kroz razvijanje osećanja i sluha za ritam borbe.

Ogromna ponuda ovog zaista velikog, ali vrednog, 18 gigabajta teškog, paketa ne završava se tu. Sobe sa izazozivma Betmena stavljaju u teške situacije, bilo da je reč o borbi ili stealth deonicama.

Batman: Akrham City igračima omogućava da se užive u ulogu super heroja kao nikada do sada. Brojni gedžeti i izuzetno bogat, a jednostavan za savladavanje, borbeni sistem, nateraće gejmere da razmišljaju kao Betmen. Tona opcija i odličan odnos izazova i nagrade garantuju visoku vrednost ponovnog prelaženja. Zbog svega navedenog, ali i zahvaljujući fantastičnoj atmosferi, moćnom avanturističkom sloju i atraktivnom stealht elementu, Batman: Arkham City predstavlja jednu od najboljih igara godine i savršen akcioni naslov.

The amazing spider man

Eksplozivan uspeh Akrham serije Batman igara kao najboljih igara sa tematikom nekog od proslavljenih super heroja je potvrdio da igre sa super herojima ne moraju biti stvarane isključivo kao brzo unovčavanje skupo plaćene licence kao pratnja letnjim filmskim blockbusterima.
The Amazing Spiderman donekle prati priču istoimenog filma o svima omiljenom paukolikom junaku. Priča sama po sebi je ispričana na tradicionalan način – prvenstveno kroz cutscene koje su osrednje po svom kvalitetu i nivou produkcije, iako relativno dobro spajaju gameplay sekcije.
Open World eksperiment
Mehanika igre se ispoljava kroz klasičnu mešavinu open worlda kroz koji je razbacan bezbroj side misija, predefinisanih koridornih nivoa kroz koji se odvajaju glavne misije i centralnog huba odakle se one započinju. Open world deo je solidno napravljen i iako on služi za odvijanje dela misija i pogotovo boss fightova, njegova primarna upotreba je za odigravanje side misija. Side misije dolaze u nekoliko različitih ukusa, počev od eliminisanja kriminalaca koji terorišu opštu populaciju Menhetna, do sprečavanja većih oružanih pljački. Iako nisu preterano kreativne, side misije služe kao solidan predah od dosta dugih glavnih misija, ali i kao nagradu dodeljuju igraču XP poene koji služe za otključavanje novih Spidermanovih sposobnosti i unapređenje postojećih.
Upgrade sistem je vrlo sličan onome viđenom u Arkham Cityu. Spiderman ima 2 različita seta unapređenja. Jedan se sastoji od njegovih super moći (poput lakšeg stealth eliminisanja protivnika), dok je drugi vezan za gedžete koje upotrebljava. XP poeni koji se dobijaju eliminsanjem protivnika i uspešnim kompletiranjem misija služe za otključavanja sposobnosti iz prvog seta, dok uništavanja sintetičkih neprijatelja i tureta dodeljuju Tech poene koji služe za kupovinu novih gedžeta.


Proverene ideje
Combat sistem je takođe sličan Arkhamovom. Većinu neprijatelja je moguće likvidirati stealth pristupom i time praktično izbeći normalnu CQC borbu sa njima. U slučaju da igrač preferira direktniji pristup prelaženja igre, moguće je koristiti klasičan sistem chainovanja bonusa napadanjem protivnika i izbegavanja protivničkih napada. Combat sistem nema previše različitih napada, ali je dobro animiran sa odlično dizajniranim završnim potezima.
Novina u serijalu igara o Spidermanu je Webrush mod, gde se igra usporava praktično do nivoa zamrzavanja vremena i gde se kamera prebacuje u perspektivu 1. lica, a igraču se stavlja na raspolaganje da se mrežom prebaci na bilo koju udaljenu poziciju. S obzirom da je klasično kretanje kroz grad putem mreže vrlo brzo, Webrush omogućava efikasnije dostizanje tražene pozicije, ali pruža i veliku pomoć prilikom okršaja sa protivnicima.
Zamerku je moguće uputiti na boss fightove koji su svi redom repetivni, svode se na savladavanje vrlo jednostavnih šablona i u suštinu su prilično laki, iako su same borbe vrlo teatralne. Implementirani QTE sistem izuzetno podseća na God of War i njegove klonove, iako za tako nečim i nije bilo preke potrebe.
Grafika i prezentacija
Grafička komponenta igre je na solidnom nivou, iako ukupan nivo poliranja nije dostojan AAA open world igara, poput GTA serijala. Uopšteno, same animacije i teksture i nisu toliko loše, ali utisak dosta kvari kvalitet celokupnog prikaza, koji pati od dosta jaggija i neujednačenosti. Igra ne koristi napredne rendering tehnike, ali je, zbog integriteta celokupnog prikaza slike, kvalitet unutrašnjih nivoa morao ostati na nivou open world dela, koji zbog ogromnog draw distancea pati od određenih kompromisa. Framerate je relativno stabilan i ne utiče preterano na combat sistem, koji po svom dizajnu ne zahteva ultra precizne komande kako bi se prikazao u najboljem svetlu. Zvuk je vrlo dobro odrađen i potpuno nenametljiv.
Replay value igre se u suštini svodi na otključavanje dodatnih kostima i sakupljanje raznih collectable itema razbacanih po Menhetnu, poput stripova kojih ima čitavih 700. Iako glavna priča nije previše duga, sporednog sadržaja ima sasvim dovoljno da opravda kupovinu igre igračima koji traže nešto više od 6 sati gameplaya kako bi investirali nekoliko hiljada dinara u igru.


Konačan utisak
Ukupan utisak o The Amazing Spidermanu zavisi, kao i kod većine igara kreairanih na osnovu licenci, od toga koliko tačno volite Spidermana. Za okorele fanove stripa i animiranih adaptacija, ovo će definitivno biti jedna od najboljih igara o Spidermanu. Prosečnim igračima koji ne pate od nostalgije, ukupan utisak će biti negde na nivou nedavno opisanog Prototype 2.
Solidno, ali i dalje ne na nivou Arkham Citya.

FIFA 2012

Prošle godina je FIFA uspela da se ustoliči kao najbolja fudbalska igra, ali svi znamo da se kod sezonskih naslova dosta toga može promeniti za kratak period. Na sreću, EA Sports nikada nije bio u fazonu da samo promeni sliku Runija, ažurira liste fudbalera po klubovima, doda dva-tri moda i predstavi novu igru.

FIFA 12 je napredovala u svakom aspektu: implementirane su nove mehanike koje dozvoljavaju sofisticiraniju taktičku odbranu i bolju kontrolu lopte prilikom napada, novi fizički model prikazuje realistične sudare i još realnije posledice udara, online igranje je najzanimljivije do sada, jer zaista simulira realne sezone, a novi sistem uparivanja brine da vam na megdan izađu protivnici koji imaju taman onoliki skill koliko je potrebno da se namučite da ih pobedite, ali nisu nesavladivi. Tako je osigurano da se FIFA 12 uči i da se upravlja nekim timom sa stepenom ozbiljnosti koji podseća na pravu online karijeru.

FIFA 12 je više od igre: igrajte je online i ona će postati vaš hobi, ako zaista volite fudbalsku igru i sve fine detalje koje je čine najvažnijom sporednom stvari na svetu.

FIFA 12: Gameplay novine

Electronic Arts je implementirao tri nove tehnologije koje menjaju određene aspekte igre iz korena: Tactical Defending, Precision Dribbling i Player Impact Engine. Tactical Defending pruža igračima mogućnost da budu znatno više angažovaniji nego do sada, kada igraju odbranu. Prethodna “pressure” mehanika odbrane, koja vam je dozvoljavala da “ispaljujete” odbrambene igrače kao rakete ili kamen iz praćke, zamenjena je znatno sofisticiranijom verzijom koja je okrenuta ka zonskoj odbrani, što zahteva više taktike i razmišljanja. Klizeći start je sada, zaista, poslednja opcija. Ako krenete ranije načinićete ozbiljan prekršaj, ako zakasnite tim će imati šansu za gol. S’ druge strane, sa Tactical Defending možete da pokrijete sve slobodne igrače, da udarite restrikcije na kretanje ofanzivaca i da sačekate grešku, koja mora da usledi, kada oni nemaju kome da dodaju loptu, a predaleko su da bi učinili bilo šta ozbiljno golu.

Nove kontrolne funkcije, koje su deo ovog sistema, su contain i jockey. Prva vam omogućava da pritiskom tastera približite odbrandbenog igrača protivniku. Ovo će stvoriti pritisak, dok će od vas zahtevati strpljenje i osećaj za fudbalsku igru. U slučaju ozbiljnijih situacija jockey funkcija će vam dozvoliti da se vaš igrač postavi kao zid ispred protivničkog, što ozbiljno utiče na kretanje i ofanzivnu igru vašeg suparnika. Ovo možete kombinovati sa trčanjem, kako bi igrali kvalitetnu i dinamičnu aktivnu odbranu. Atraktivniji dodatak igri je funkcija “preciznog driblanja”. Precision Dribbling, suprotno nazivu, ne čini svakog igrača majstorom fudbalske igre. Ova funkcija omogućava precizniju kontrolu nad loptom i funkcioniše odlično u kombinaciji sa još bolje naštelovanim komandama za kretanje igrača. Sistem ima puno namena i spasava vas gubitka lopte kada se uvežbate. Lepota je, još jednom, u detaljima: Precision Dribbling će vam omogućiti tih dodatnih pola metra, koliko vam je potrebno da lepo namestite igrača u poziciju za šut. Player Impact Engine bi definitivno poslužio developerima akcionih igara. Novi sistem fizike sudara brine o brzini kretanja, jačini i uglu udara, kako bi prikazao što realističnije fizikalne kontakte igrača. Ponekad se dese da to ne izgleda baš kako treba, ali je bagovitost na minimumu. Takođe, ovde se radi samo o sudaru, već i o naknadnoj reakciji: igrač koji se drži za nogu i pekmezi po terenu ili ustaje naglo i očajnički pokušava da stigne do lopte, ali brzo odustaje, doprinosi realnoj atmosferi igre. FIFA 12, u single-player-u, dolazi sa modom za karijeru. Ovaj aspekt igre, još jednom, omogućava da iskusite čitavu karijeru, ceo fudbalski život, igrača, trenera ili menadžera igrača. Sa novim opcijama ova fudbalska kampanja garantuje solidnu dozu zabave. FIFA 12 multiplayer: Online iskustvo Međutim, pravo iskustvo dolazi sa online modovima. Kada budete spremni da zaigrate ozbiljnije sačekaće vas more opcija i puno mogućnosti da personalizujete svoj tim i da stvorite online identitet kakav želite. Po pitanju organizacije zajednice igrača, društvenog umrežavanja i celokupne online integracije EA Sports je definitivni inovator multiplayer-a u industriji. FIFA 12 dolazi, praktično, sa društvenom mrežom za igrače, koja podseća na Autolog iz najnovijeg Need for Speed naslova ili Battlelog iz pucačine Battlefield 3. Odavde možete da personalizujete izgled vašeg tima novim dresovima i opremom, da kreirate igrača po svom liku i da ga uvezete u igru, ali i mnogo toga drugog. Komunikacija sa prijateljima, ugovaranje prijateljskih mečeva, praćenje sopstvenih i tuđih rezultata i dostignuća i sve druge socijalne funkcije koje multplayer igranje čini zanimljivim i kompetetivnim su kod Fife 12 na najvišem nivou, do sada. Možda još zanimljiviji od prijateljskih susreta su ligaški mečevi. Pošto instalirate FIFA 12 i počnete da je igrate EA će vam dodeliti diviziju u kojoj vaš tim nastupa. Krećete od najniže, 10. lige. Kao i u pravim takmičenjima, pobeda donosi 3 poena, a nerešen rezultat 1. Sakupite dovoljno poena i napredovaćete kroz lige. Sezona, inače, traje 10 mečeva. Za plasman u devetu ligu, na primer, trebaće vam manje bodova, nego što vam je potrebno za napredovanje u elitnija takmičenja. Na ovaj način je osiguran organski sistem napretka, koji garantuje da ćete uvek igrati sa sebi ravnima. Zato se neće dešavati da zaigrate sa veteranom koji bi bukvalno pocepao vašu mrežu. Prisutni su i kup mečevi, koji vam omogućavaju da zaigrate i sa protivnicima iz jačih liga.

Sem prijateljskih mečeva i lige, postoji i Flow sistem uparivanja igrača. Flow u obzir uzima vaše rezultate, jačinu tima i mnoge druge parametre kako bi vam našao što prikladnijeg trenutno dostupnog suparnika. Mečevi u Flow modu su zato napeti i odmereni jer, najčešće, igrate sa igračima iste veštine. Na ovaj način možete igrati sa nekim slabijim timom i ne morate da brinete da će vam suparnik biti neko ko uvek uzima Barsu ili Real. Zanimljivo je da su komentatori bolji nego ikada. FIFA 12 nudi dva para komentatora. Oni govore o vašem progresu u ligi, bilo da je reč o solo iskustvu ili multiplayer modu, u skladu sa onim što ste uradili. Komentarisaće vaš plasman i zanimljive situacije iz prethodnih mečeva što stvara neverovatno organsko iskustvo. *** FIFA 12 je odlična igra u single-player-u. EA je uspeo da postigne realan rast veštačke inteligencije za podizanjem nivoa težine, ali ostaju nerealni momenti kada ste jednostavno bespomoćni protiv suparnika na najtežem nivou, kada igra reši da on mora da postigne gol. Mimo toga, solo iskustvo je odlično, ali prava lepota igre leži u online mečevima. Ništa ne može da zameni nadmudrivanje sa pravim živim igračem, a sistem uparivanja brine da budete ujednačeni, što stvara prirodan način da kroz igranje, bez razmišljnaja o usavršavanju, naučite Fifu 12 i napredujete dalje. A sudije? Kao i uvek sudije greše. Manje nego ranije, ali umeju da iznerviraju. Uostalom, to je, takođe, sastavni deo fudbalske igre. Šta je dobar meč bez greške arbitra? Bitno je da se one više ne dešavaju kod najočiglednijih situacija. FIFA 12 ne pokušava da bude inovativna samo zato što je to potrebno, iz godine u godinu. Ove godine EA Sports je briljirao i stvorio potpuno novi osećaj igranja fudbala. FIFA 12 je, za sada, najbolja fudbalska igra u ponudi.

Video igre, uvod

Videoigra je igra koja se igra pomoću racunara ili igraćih konzola priključenih na računalo ili TV. U novije vrijeme videoigre su jedan od najpopularnijih oblika zabave u svijetu, a postaju i sve važnijigospodski čimbenik mnogih zemalja.

Osnovni zahtjevi videoigara su izlazni grafički uređaji (najčešće monitor), te ulazni grafički uređaji. Novije igre zahtijevaju graficki procesor i mrežnu opremu. Videoigre se iz dana u dan razvijaju i poboljšavaju im se tehničke karakteristike, a što vrijeme dalje odmiče i videoigre postaju naprednije, tako im se povećavaju hardverski zahtjevi tako da su potrebna sve snažnija računala da bi ih se moglo pokretati.Postoji mnogo žanrova videoigara, a samo neki od njih su RPG-ovi, akciske igrice, pucacine (iz prvog i trećeg lica) i platformske igre. Danas one najčešće dolaze na CD-ovima ili DVD-ovima, a nekada su dolazile na ROM cartridgeima. Neke se videoigre mogu i skinuti s Interneta. Uređaj koji se koristi za igranje igre doma se zove konzola. Postoji i postojalo je mnogo vrsta konzola i kućnih računala namijenjenih za igranje; neke od prvih su Atari 2600, Sega Master System i Nintendo Entertainment System u 80-ima. Novije konzole su Xbox 360,Playstation 3 i Will. Najptatrodavanija konzola svih vremena je  Playstatio 2 koji je proizveo Sony. Osim konzola, ljudi koriste i PC kako bi igrali igre koje se na PC-u zovu kompjuterske ili PC igre.Za starije konzole se obično ne rade novije igre, iako se igre za konzole ponekad emuliraju za osobne kompjutere.

Povijest videoigara seže do 1948. godine kada je Thomas T. Goldsmith dobio ideju videoigre i patentirao je. Prva videoigra koja je bila predstavljena javnosti bila je Tennis for two (Tenis za dvoje) Williama Higinbothama 1958. godine.

Prva računalna igra bila je Spacewar ! iz 1961. godine koju su osmislili dva studenta Masačuseckog Instituta za tehnologiju (MIT) prema znanstvenoj-fantasticnoj priči Skaylark

Prva generacija videoigara sastojala se od tekstualnih igara. To su bile igre u kojima je igrač ručno unosio zapovijedi i tako određivao kuda se želi kretati. Druga generacija videoigara predstavljala je mješavinu tekstualnih igara i igara sa statičnom grafikom. Vodeći žanr u 70-im i 80-im godinama 20. veka bile su tekstualne avanture. Prva tekstualna avantura bila je Advanture (Crowther and Woods 1976), napravljena 15 godina nakon Spacewara.

Kako se hardver razvijao, tako su i igre postajale kompleksnije. Računala 80-ih godina bila su već dovoljno snažna da pokrenu igre s grafikom, pa je došlo razdoblje grafičkih avantura. Dolaskom misa tekstualni interfejs je zamijenjen grafičkim. Tako su u osamdesetim godinama strateške igre preuzele titulu najpopularnijih.

S razvitkom tehnologije računala su postala dovojno jaka da renderiraju pokretne objekte, pa je to dovelo do pojavljivanja novih žanrova kao što su simulacije letenja i vožnje automobilom. Također je došlo do unaprjeđenja postojećih žanrova.

U ranim devedesetim godinama razvojna kuća Apoge Softwere je kreirala demo verzije igara što je igračima omogućilo da prvi dio igre probaju besplatno, ali su za ostatak igre morali platiti. Demo verzije postoje i danas, uz trial verzije koje omogućuju igračima da isprobaju igru na određeno vrijeme, obično oko 60 minuta.

FPS žanr je kreiran predstavljanjem igre Wolfestein 3D (id Softwerw, 1992. godine). Wolfenstein 3D predstavlja jednu od najprodavanijih igara svih vremena.

Dok su procesori vodećih Sega i Nitrendo igraćih konzola radili na frekvenciji između 3 i 7 MHz, 486 PC CPU je radio na mnogo većih 66 MHz što mu je omogućavalo da izvrši puno veći broj proračuna u sekundi. 1993. godine id Software je izdao FPS Doom koji je bio prijelomna točka u grafici i dizajnu

Razvijanje

Za razvoj videoigre često je potrebno više, često nekoliko desetaka pa i stotina ljudi koji rade na njoj. Developeri videoigara, kako se nazivaju zaposlenici u industriji videoigara, primarno uključuju programere i grafičke dizajnere. Tijekom godina u developerski tim su se počeli uključivati i dizajneri zvuka i ostali, koji svi rade na tome da igra bude što bolja, kvalitetnija i zanimljivija igraču. U projektu posebno pomaže producent igara.

Nekada je na igri često radila samo jedna osoba, ali s povećanom kompleksnošću platformi i njihovog sadržaja sve više su bili potrebni veći timovi ljudi za generiranje grafike i glazbe, programiranje i sl. Ipak, još uvijek nije u potpunosti nestala praksa da jedna osoba radi igru, što se nekad može naći kod casual gaminga.

Modifikacije

Mnoge igre za PC su dizajnirane tako da ih tehnički orijentirani igrači mogu po potrebi modificirati. To su modifikacije ili kraće modovi koji mogu dodati notu interesantnosti igri. Developeri poput id Softwarea, Valve Softwarea, Cryteka, Bethesde, Epic Gamesa i Blizzard Entertamant izdaju svoje igre s nekom vrstom developerskih alata koji su se koristili za izradu igre zajedno s dokumentacijom za mod developere.Internet je jeftini medij za promociju i distribuciju modova, koji mogu biti faktor za komercijalni uspjeh pojedinih igara.

Varanje 

Varanje (cheating) u videoigrama može uključivati šifre ili kodove (cheat codes) te skrivena mjesta koji je proizvođač implementirao u igru, modifikacije od trećih strana, ili iskorištavanje bugova u igri od strane igrača. Varanje čini igru jednostavnijom ili zanimljivijom, npr. tako što daje neograničenu količinu resursa (npr. zlata, oružja, municije, zdravlja), omogućavanjem igraču da hoda kroz zidove i sl. Neki cheatovi mogu omogućiti igraču igranje inače nedostupnih razina ili dati neobične ili zabavne efekte, npr. promijenjene boje u igri i ostali vidovi promijenjene grafike.

Bugovi

Grafički bug (glitch) u Mortal Kombatu

Iako su developerskim studijima često postoje testeri koji uvijek iznova igraju igre i pokušavaju otkriti bugove u njima, ponekad im pokoji promakne. To se može dogoditi ako se bug ili glitch pojavljuje samo u neobičnim trenucima u igri, bio je premalen da bi se ispravio, ili su se developeri odviše žurili da izdaju igru. Bugovi mogu rangirati od manjih grafičkih nelogičnosti i grešaka do onih ozbiljnih koji mogu izbrisati pohranjene podatke u vezi igre ili uzrokovati da ona ne radi dobro ili čak uopće. U nekim slučajevima izdavači izdaju updatove (koji se nazivaju patchevima) koji ispravljaju bugove. Ponekad bug može biti i dobar za igrača, i u tom slučaju se naziva exploit.

Wiki